VOICE: Srbija planira da gradi nuklearne elektrane?

VOICE: Srbija planira da gradi nuklearne elektrane?

Ambicije nekadašnje Jugoslavije da se pridruži državama koje najveći deo energetskih potreba zadovoljavaju nuklearkama zaustavio je moratorijum donet nakon akcidenta u Černobilju. Četiri decenije kasnije, Srbija je sklopila Sporazum o upotrebi nuklearne energije u mirnodopske svrhe sa Ruskom Federacijom, ali zvaničnici ne otkrivaju da li takav potez predstavlja korak bliže realizaciji davno napuštene ideje.
Rusko-srpska nuklearna saradnja zvanično je započeta prošlog maja u Sočiju, potpisom ministra za inovacije i predstavnika vlade Nenada Popovića i generalnog direktora ruske, državne firme Rosatom Alekseja Lihačovua.
Popović je tada izjavio da strateški dokument za prioritete ima „izgradnju nuklearne infrastrukture u Srbiji“, ne precizirajući da li se pod tim podrazumeva i izgradnja nuklearnih elektrana, dok je potpredsednik Rosatoma za centralnu Evropu Vadim Titov istakao da korišćenje atomske energije „ne znači samo“ podizanje takvih objekata.
Bilateralnom projektu prethodila je javna diskusija o energetskim potrebama, pod nazivom „Trebaju li Srbiji nuklearke“, u organizaciji portala „Balkan Magazin“ i JP Elektroprivreda Srbije (EPS).
Direktor za poslove trgovine električnom energijom u EPS-u Dragan Vlaisavljević rekao je tom prilikom da njegovo preduzeće u svojoj strategiji „nema planove za izgradnju nuklearnih elektrana“ i da je to „pitanje za nadležne državne organe“.
Na istom skupu, predsednik Nadzornog odbora Javnog preduzeća Nuklearni objekti Srbije Ilija Plećaš afirmativno je govorio o atomskoj energiji, ocenivši da „Srbija sada nema novac za izgradnju nuklearnih elektrana“, ali da će „zemlje koje ne razmišljaju o njima doživeti krah“.

U novembru, nedugo nakon zaključenja sporazuma, Skupština Srbije je donela Zakon o radijacionoj i nuklearnoj sigurnosti i bezbednosti, na predlog predsednice te institucije Maje Gojković.
Zakon je pisan u tajnosti, a donet je po hitnom postupku, tvrdi jedan od sagovornika VOICE-a, stručnjak iz oblasti nuklearne sigurnosti i dodaje da stručna javnost i zainteresovane organizacije nisu bile uključene u njegovom kreiranju.
„Ostavljeno je da se 110 zakonskih odluka i uredbi donese kasnije, naknadno, a to će se raditi pod sasvim drugim svetlom i javnost neće biti uključena. Neće biti skupštinske rasprave, to će biti interno pitanje, Gojkovićeva će da se složi i to je to“, rekao je taj izvor koji je želeo da ostane anoniman.
Ko će odlučivati o dodatnim uredbama? Naš sagovornik objašnjava – novoosnovani Direktorat za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije, nastao donošenjem novog zakona, a čijim Upravnim odborom predsedava upravo Maja Gojković.

Na pitanje da li se novim zakonom ostavlja veći prostor za izgradnju novih nuklearnih objekata, on odgovara – moguće, jer je zakon loše napisan pa nije sasvim jasno.
„Zakon kaže da su takva postrojenja sve, od šupe do nuklearne elektrane ili istraživačkog reaktora. Elektrana se toliko izdvaja od svega ostalog, da je stvarno sramota da ne znaš da li se radi o kanti ili elektrani“, konstatuje on i dodaje da je predviđeno da odluku o izgradnji nuklearnog postrojenja donosi vlada a ne skupština, što je za čuđenje.
Tokom saslušanja o predlogu zakona, prvi čovek novog Direktorata Slađan Velinov je naglasio da „zakon ne uvodi na mala vrata pravljenje nuklearki u Srbiji“. Upitan da objasni zašto je osetio potrebu to da istakne, Velinov je odgovorio samo da su „pitanja vezana za izgradnju nuklearnih elektrana najčešće postavljana, kada god na dnevni red dođe bilo koji akt u vezi sa nuklearnom sigurnosti“.

Već koristimo nuklearnu energiju, daleko od zacrtanih ciljeva

Najveći deo električne energije u Srbiji proizvodi se u termoelektranama (71,82 odsto), zatim u hidroelektranama (27,98 odsto), a najmanje u solarnim elektrana (0,0015 odsto), pokazuju podaci Elektroprivrede Srbije za 2017. godinu.
Statistika takođe pokazuje da je srpskim potrošačima pre dve godine prodato četiri odsto električne energija dobijene putem nuklearne, u odnosu na ukupne količine distribuirane energije, što je daleko više od prodate energije iz obnovljivih izvora – solarne (0,31 odsto) i energije vetra (1,03 odsto). Električna energija dobijena upotrebom nuklearnih pogona uvezena je iz drugih zemalja.
Takođe, krajem 2015. doneta je Strategija energetskog razvoja do 2025. godine, sa jasnim ciljem da se proizvodnja energenata okrene ka obnovljivim izvorima energije. Taj dokument je usko vezan za akcioni plan donet dve godine ranije, a koji predviđa upotrebu 27 odsto obnovljivih izvora energije u ukupnoj energetskoj proizvodnji do 2020. godine.
Njime je predviđeno značajno korišćenje biomase u toplanama za proizvodnju toplotne energije, što neće biti ispunjeno, objašnjava objašnjava rukovodilac Centra za energetiku Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu, profesor Dejan Ivezić, jer nema podsticaja za takve aktivnosti, potencijali biomase su problematični, a JP Srbijašume ne prepoznaje značaj takvog plana.
„Deo koji se tiče proizvodnje energije uz pomoć vetra će biti ispunjen, ako se izgradi vetropark od 500 MW, koji ministar najavljuje za ovu godinu“, objašnjava Ivezić.

Tajanstveni sporazum i ničija nadležnost

Otkako je „nuklearni dogovor“ postignut, zvaničnici nisu iznosili mnogo podataka o njemu. A u retkim situacijama kada se o strateškom dokumentu govorilo, u prvi plan su se isticali pozitivni efekti na medicinu i poljoprivredu, znanje koje će ruski naučnici preneti srpskim kolegama, ali i podrška predsednika Rusije Vladimira Putina predstojećoj saradnji.
I zaista, Putin je u januaru tokom zvanične posete Srbiji sa predsednikom Aleksandrom Vučićem, između ostalog razgovarao i o nuklearnoj saradnji, nakon čega je usledilo još jedno potpisivanje ranije sklopljenog sporazuma, o čemu je javnost obavestio i sam Rosatom.
Druge institucije na koje će se sporazum odnositi, nemaju konkretne podatke o tome dobija li Srbija uskoro nuklearku, niti šta se tačno od dogovorene saradnje može očekivati.
Tako na primer u JP Nuklearni objekti Srbije kažu da je za sva pitanja o Sporazumu prava adresa isključivo vlada i da nemaju informaciju šta se pod njim podrazumeva, te da nisu upoznati sa tim da li se sa Rusijom pregovaralo, između ostalog, i o izgradnji nuklearnih elektrana.

Odgovore nema ni Kabinet predsednika Aleksandra Vučića, u kom kratko navode da su dopis prosledili resornom Ministarstvu rudarstva i energetike, koje je, međutim, nadležnost prebacilo na Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja.
Ipak, ni to ministarstvo nije se proglasilo za nadležno, već je prst uperilo na Kabinet ministra bez portfelja zaduženog za inovacije i tehnološki razvoj Nenada Popovića, iz kog pak poručuju – Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije javno je dostupan i može se preuzeti sa internetske stranice ministra Popovića.
Nakon više provera, VOICE je ustanovio da se takav dokument ne može pronaći na spomenutoj internetskoj stranici, već da su objavljene samo vesti u vezi sa sporazumom, koje su pisali članovi Popovićeve PR službe ili drugi mediji.
Sporazum se ne nalazi ni u javnom preduzeću Elektroprivreda Srbije, u kom, kao i u JP Nuklearni objekti kažu da je on u nadležnosti vlade.
Za razliku od ostalih institucija, koje su makar negirale da poseduju jedan od najbitnijih dokumenata o saradnji sa Rusijom, iz vlade nije stiglo ni toliko. VOICE je u nekoliko navrata pokušao da sazna šta se dogodilo sa zahtevom za pristup informacijama od javnog značaja koji smo poslali, ali bezuspešno.

Država to svakako ne može sama

Uvođenjem moratorijuma na izgradnju nuklearnih elektrana pre nekoliko decenija sve je stalo, između ostalog i školovanje kadrova za upravljanje takvim postrojenjima, jer fakulteti i instituti više nisu imali motiv da se njima bave.
Ukoliko bi se Srbija opredelila za izgradnju elektrana na nuklearni pogon, svakako da bi onaj od koga bismo kupili tehnologiju obezbedio školovanje i obuku potrebnog kadra, nuklearno gorivo i sve drugo, objašnjava rukovodilac Centra za energetiku Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu Dejan Ivezić.
Kaže, najskuplja stavka kod nuklearki jeste izgradnja. Procena stručnjaka je da u troškovima proizvodnje električne energije iz nuklearnih postrojenja, učešće otplate same investicije iznosi oko 70-75 odsto. Prvi benefiti, u vidu jeftinije struje, mogli bi da se očekuju tek nakon 20 do 25 godina, kada se investicija otplati.

„Problem je to što u regionu ima dovoljno kapaciteta za proizvodnju električne energije, pa Srbija ne može da računa na značajniji izvoz kojim bi otplaćivala investiciju“, smatra profesor Ivezić i dodaje da priči o srpskim nuklearkama u prilog ne ide ni veličina postrojenja.
„Elektrane manje od 1000 MW još uvek su komercijalno relativno nedostupne. Za srpski elektroenergetski sistem, njegovu veličinu i karakteristike, prema rečima mojih kolega, strtručnjaka, tako veliki blokovi su neodgovarajući“, navodi Ivezić.

Jezdimirović: Izgradnja nuklearke bio bi pogrešan potez

Prema rečima predsednika udruženja Inženjeri zaštite životne sredine Igora Jezdimirovića, kada se pojavila, nuklearna energija promovisana je kao vid čiste energije, sa potencijalom da reši pitanje narastajuće energetske gladi.
Međutim, ocenjuje Jezdimirović, kako se njena upotreba zahuktavala, postalo je jasno kakve sve prateće, negativne posledice i opasnosti ona donosi. Mišljenja je da, pored štetnih efekata koje rudnici za nuklearno gorivo imaju, treba imati na umu i nuklearni otpad koji dugo nakon upotrebe ostaje opasnost po zdravlje ljudi i životnu sredinu.
„Srbija nije uspela da se izbori ni sa opasnim otpadom i sve je više slučajeva ‘isplivavanja’ takvog otpada širom zemlje. To pokazuje da trenutni sistem nadzora i kontrole nije dorastao problemu zloupotreba koje se dešavaju na terenu i da bi posebno štetno bilo kada bi se tako nešto dogodilo sa radiokativnim otpadom“.
Jezdimirović dodaje da je najbolji način rešavanja problema nekog otpada da se on uopšte i ne stvara, to jest da se spreči njegovo nastajanje, te da bi bezbedno skladištenje radiokativnog otpada u Srbiji bilo problematično.
„Da li stvarno ima neko da veruje da je sistem u kom gore smetlišta komunalnog otpada i u kom se opasan otpad zakopava tamo gde ne treba, sposoban da se izbori sa radioaktivnim otpadom? Ja nisam spreman da imam toliko poverenja u naš sistem“, zaključuje on.

Ako bi Srbija u budućnosti – hipotetički – samostalno ili uz pomoć prijateljskih zemalja, gradila nuklearnu elektranu, ona mora prvo da skloni moratorijum koji je istekao 2015. godine, ali i da pre svega ima školovane kadrove, smatra profesorka Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu Uranija Kozmidis Luburić, uz napomenu da je za školovanje dobrog stručnjaka potrebno najmanje deset godina.

„Čovek je faktor koji najviše utiče na to da li će doći do havarije ili neće. Nesreća koja se dogodila u Černobilju krivica je ljudskog faktora i zato on u što većoj meri treba da bude isključen iz procesa proizvodnje. Potrebno je obezbediti izuzetne profesionalce, koji će strogo voditi računa o bezbednosti“, objašnjava ona.

Uranija Kozmidis Luburić kaže da, prema njenom iskustvu, ljudi u našem društvu uglavnom nisu posvećeni svom poslu, u smislu da će voditi strogo računa o svojim zaduženjima, pa je onda strah od nuklearne elektrane opravdan, ali da, ako zaista radite profesionalno kao što bi trebalo, onda nema mesta za njega.

„Međutim, nadležni nisu skinuli na vreme ni radioaktivne gromobrane i već vam to uliva sumnju da će se sve drugo dobro i na vreme uraditi. A to je stvarno minimum, njihovo skidanje i odlaganje nije neka velika umetnost niti nauka, već čisto tehnička stvar“, ocenjuje ona i dodaje da pozdravlja Sporazum zbog dela koji se odnosi na edukaciju i primenu nuklearne energije u nauci.
Jedan od stručnjaka sa kojim je VOICE razgovarao, a koji nije želeo da mu se otkriva identitet zbog mogućeg uticaja na karijeru, smatra da srpsko društvo još uvek nije doraslo nuklearnoj tehnologiji.

„Ne postoji poverenje u donosioce odluka i mogućnost za konsenzus. Nemamo kontinuitet zacrtanih planova između dve vlasti koje se smenjuju, kao ni kadar koji bi potvrdio da je tehnologija koju bismo preuzeli od nekoga, recimo od Rusa, u saglasnosti sa standardima i propisima, da li je u skladu sa našim interesima, ispravna i bezbedna“, konstatuje naš sagovornik.

autor: Mladen Savatović
izvor: www.voice.org.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

SIGURNOSNO PITANJE *