ŠTA MI HOĆEMO SA NAŠIM KOMUNALNIM PREDUZEĆIMA?

KOMDEL-ov „recept“ za to kako jedno poslovno udruženje može da bude neprestano aktivno, pokazao se kao dobar. Model je jednostavan. Komunalna preduzeća i njihovi direktori su naravno ti koji na organima KOMDEL-a donose sve ključne odluke. Ali za sve što tim odlukama prethodi kao i za njihovo sprovođenje, zadužen je stalno angažovan tim. 

 

To znači da su odluke dobro pripremljene, ali i da neće ostati samo slovo na papiru. Formalno, KOMDEL nema svoje zaposlene, već konsultantsko preduzeće u svojstvu Stručne službe Udruženja, pruža sve ugovorene usluge u paketu. Od čisto tehničkih (evidencija članica, knjigovodstvena evidencija i podnošenje propisanih izveštaja..), preko organizacionih (logistička priprema sednica Upravnog i Nadzornog odbora, Skupštine, komunikacija sa partnerskim asocijacijama i udruženjima, organizovanje poseta...), pa sve do rada na usko stručnim informacijama, materijalima ili analizama namenjenim članicama, po kojima je u široj javnosti KOMDEL inače i prepoznat.

Da je to pravi način organizovanja potvrđuje i to da KOMDEL od osnivanja (1998) do danas stalno rastao, a dobrim delom i zahvaljujući tome što za sve to vreme, kao što se dešavalo kod drugih sličnih asocijacija, nije imao nikakve zastoje i prekide u komunikaciji sa članicama.

Koji su najteži problemi sa kojima se u svom radu suočavaju javna komunalna preduzeća?

Pre osvrta na glavne probleme, treba imati u vidu da nisu sva javna komunalna preduzeća u istoj poziciji. Naprotiv, tu imamo ogromnu neujednačenost. Neka JKP zaista imaju preveliku administraciju i višak zaposlenih, ali ima dosta primera gde to nije slučaj. Većina JKP na kraju poslovne godine ostvaruje pozitivne rezultate poslovanja, ali ima i JKP koji su hronični gubitaši. Ima primera da je nad pojedinim JKP pokrenut i postupak stečaja. Komunalna preduzeća međusobno se razlikuju i po strukturi. Većina naših komunalnih preduzeća, a pogotovu iz manjih opština, su mešovita preduzeća koja istovremeno obavljaju nekoliko različitih komunalnih delatnosti, ali naravno ima i uže specijalizovanih komunalnih preduzeća.
Naša komunalna preduzeća se uglavnom gledaju preko „iskrivljenog ogledala“. U stručnoj i široj javnosti se doživljavaju ne kao neko ko obavlja poslove bez kojih se ne može zamisliti život u gradu, već kao neka vrsta nepotrebnog tereta. Uz to evidentno je prisutna negativna percepcija prema celom javnom sektoru, koja se nekritički prenosi i na javna komunalna preduzeća. Tako se njima na primer pripisuju sve slabosti velikih republičkih javnih sistema sa kojima, osim toga što posluju u istoj pravnoj formi, suštinski nemaju ama baš nikakvih sličnosti.
Ta pogrešna i iskrivljena slika o javnim komunalnim preduzećima jeste nešto što smeta i sa čime menadžment i zaposleni u komunalnim preduzećima moraju nekako da se nose, ali daleko da je to najveći problem.
Ako bi želeli da, bez obzira na razlike, izdvojimo najveće probleme zajedničke za ceo komunalni sektor, onda bi tu na prvo mesto trebalo staviti nedostatak novca za investicije i zastoj u razvoju.
Naime, dugogodišnje zanemarivanje, „guranje problema pod tepih“ i neadekvatna politika cena, doveli su do toga da naši komunalni sistemi iz godine u godinu skoro ništa ne investiraju. Da tako funkcionalno slabe. U nekim sredinama to je stiglo na ivicu provalije. Imali smo slučaj da jedan veliki grad bude zatrpan sa smećem. Jednostavno nije imao dovoljno spremnih kamiona.
Kako je moguće da je do toga uopšte došlo? Pa moguće je. Kamion može do jedne granice da se popravlja i krpi, ali ima svoj vek. Nema drugog načina, nego da se umesto amortizovane i izraubovane opreme, nabavi nova. A baš to nije rađeno.
U poslednjih nekoliko godina, pored toga što su komunalna preduzeća prinuđena da rade sa izraobovanom opremom i vozilima, došlo je do slabljenja njihovog ukupnog kapaciteta i po drugom osnovu: manjak radnika. To je trenutno drugi najveći problem. Zabrana novog zapošljavanja jeste (makar delimično) zaustavila „političko zapošljavanje“ i nekontrolisano povećanje administracije, ali je istovremeno zaustavila prijem radnika – neposrednih izvršilaca. Posla ima ali nema ko da ga radi. Nema dovoljno ljudi koji će čistiti ulicu, kositi travu, iskopati raku, a sve češće se dešava da izuzetno skupim komunalnim vozilom upravlja privremeno zaposleni tkzv. „ugovorač“.
Dalje slabljenje kapaciteta komunalnih preduzeća treba što pre zaustaviti. Dovelo bi do nečega što zaista nigde ne vodi i nikome nije potrebno. Do komunalnog preduzeća koje nije u stanju da uradi posao zbog koga je osnovano. Komunalna preduzeća su svesna toga, pa rade svoj posao čak i u nemogućim uslovima. Ali i taj entuzijazam ima svoje granice, a čini se da smo se toj granici opasno priibližili.

Koliko su, u poslovnom smislu, samostalna u svojoj unutrašnjoj organizaciji i nastupu na tržištu komunalna preduzeća?

Već kad se pogledaju nadležnosti propisane Zakonom o javnim preduzećima, lako je videti da su naša komunalna preduzeća daleko od tržišne samostalnosti, pa i od korporativne prakse koja je istim zakonom promovisana i favorizovana.
Postoji čitav niz odluka koje formalno donosi Nadzorni odbor javno komunalnog preduzeća, ali koje stupaju na snagu tek onda kada se sa njima saglasi nadležni organ jedinice lokalne samouprave. Koliko je to isprepleteno pokazuje primer utvrđivanja cena komunalnih usluga.
Nadzorni odbor JKP donese godišnji program poslovanja JKP u kome piše da će cene vode od 1. januara biti veće za 5%. Zatim odbornici u skupštini opštine daju saglasnost na taj godišnji program. Onda, nadzorni odbor donese posebnu Odluku o povećanju cene vode za 5% od 1. januara, ali ta odluka se ne može primenjivati sve dok se sa njom ponovo ne saglasi većina odbornika u skupštini opštine.
Pitanja o kojima odlučuje direktor koji bi po korporativnoj praksi trebalo da ima u mnogo čemu glavnu ulogu, su inače svedena na minimum, ali uz to u praksi ima slučajeva da i tako sužene nadležnosti bivaju još manje. U posao direktora se „mešaju“ bukvalno svi: od predsednika opštine, preko drugin izabranih i imenovanih lica, pa do opštinske uprave.
Kada se govori o nastupu na slobodnom tržištu, naša komunalna preduzeća kao i bilo koji drugi privredni subjekti, imaju mogućnost i pravo da konkurišu za dodatne poslove, upošljavaju slobodne kapacitete i tako ostvaruju dodatne prihode. Problem je u tome što je slobodnih kapaciteta koje bi mogli da se angažuju na tim poslovima sve manje. Uz to, izvesno je da naša komunalna preduzeća kada nastupaju na slobodnom tržištu, samim tim što moraju da poštuju sve zakonske procedure, nikako ne mogu da se nose sa konkurencijom privatnog sektora koja radi u „sivoj zoni“, a koja je kod nas nažalost, dosta rasprostranjena.

Koji su do sada najvidljiviji efekti udruživanja komunalaca?

Članstvo u KOMDEL-u je potpuno dobrovoljno. Zbog toga je izuzetno važno da svaka članica – bilo da je to Gradska čistoća iz Beograda kao jedno od naših najvećih komunalnih preduzeća ili „mali“ Elan iz Kosjerića ili Mladost iz Opova – oseti i da ima neku opipljivu korist od članstva.
U suprotnom to bi bilo samo članstvo radi članstva koje bi brže ili sporije, ali svakako dovelo do osipanja, pa i do potpunog gašenja Udruženja.
Pomoć članicama KOMDEL pruža uvek, brzo i to na razne načine. Dva su osnovna modaliteta:
- Preko redovnih informacija namenjenih svim članovima ili posebnim informacijama pripremljenim na zahtev bilo koje članice. Suština je u tome da se rukovodstvo preduzeća dodatno pripremi i „naoruža“ sa argumentima, uoprednim analizama i iskustvima drugih, pa da primere dobre prakse pokuša da primeni u svom preduzeću.
- Preko inicijativa za izmene pojedinih rešanja u regulativi radi poboljšanja ukupnog ambijenta u kome posluje naša komunalna privreda, a koje su usmerene prema Vladi i lokalnim samoupravama
Ima puno primera kada su baš zahvaljujući KOMDEL-ovim informacijama komunalna preduzeća uspela da „ubede“ opštinu da treba da im dozvoli povećanje cena, ali i primera kada je sprečeno ishitreno odlučivanje poput namere da se krene u promenu jedinice mere za obračun komunalnih usluga bez prethodne dobre pripreme.
Inicijative i zahtevi KOMDEL-a prema Vladi su po pravilu bili dobro argumentovani i obrazloženi. Ponekad su nailazili razumevanje, ali češće ipak nisu. U ranijem periodu, u dva navrata KOMDEL je uspeo da promeni pojedine restriktivne odredbe zakona u zadnji čas. KOMDEL danas, nadležni resori u Vladi sve više doživljavaju kao partnera koji može da da doprinos i kod kreiranja budućih zakonskih projekata i rešenja.

Kakve promene u pravnoj i finansijskoj regulativi vezanoj za njihovu delatnost, zagovaraju komunalna preduzeća, ima li konkretnih inicijativa u tom pravcu?

Osnovno pitanje je tu šta mi u stvari hoćemo sa našim javnim komunalnim preduzećima ? Da li da ostane sve ovako kako jeste ili želimo da ta preduzeća transformišemo, reformišemo, unapredimo? U komparativnoj praksi postoji i jedno i drugo. U Sloveniji, Makedoniji, Crnoj Gori, BiH pa i Švedskoj su zadržana 100% državna JKP, dok su u Francuskoj, Italiji, Austriji, Hrvatskoj komunalna preduzeća transformisana u privredna društva u kojima opštine po pravilu imaju makar većinski udeo.
Tu su i dileme oko toga da li, gde, kada i kako u komunalnu oblast treba uvoditi neki vid javno privatnog partnerstva.
KOMDEL se tu zajedno sa Privrednom komorom Srbije zalaže za ozbiljne promene: reformu komunalnog sektora. Ali dobro pripremljenu i planiranu celovitu reformu koja se neće baviti samo komunalnim preduzećima, već celim komunalnim sistemom.
Osnovna opredeljenja i zalaganja KOMDEL-a su publikovana još pre više od 10 godina u KOMDEL-ovoj Studiji „Optimalni modeli transformacije i privatizacije komunalnih preduzeća u Srbiji“. Slična rešenja su nešto kasnije data u „Zelenoj knjizi“ rađenoj u okvirui MISP projekta podržanog iz EU fondova, kao i u nikad usvojenom dokumentu pripremljenom za Vladu „Programu restrukturiranja javnih komunalnih preduzeća“.
Suština zalaganja je da se napusti pravna forma „javno komunalno preduzeće“ i da naša komunalna preduzeća posle transformacije budu tržišno sposobnija i samostalnija. Kao 100% opštinska ili kao mešovita privredna društva.
Javno privatno partnerstvo po mišljenju KOMDEL-a i Privredne komore, ne bi trebalo da se uspostavlja u bazičnim komunalnim servisima čije obavljanje podrazumeva korišćenje komunalne infrastrukture. Tako bi se izbegao rizik da izraziti prirodni monopol prisutan u tim delatnostima, iz državnih, pređe u privatne ruke. U svim drugim „lakšim“ komunalnim servisima uključujući i razne vidove primarne, sekundarne selekcije i tretmana radi ponovnog korisnog iskorišćenja komunalnog otpada, lokalne samouprave bi mogle, ako ocene da će sistem bolje tako funkcionisati, da ulaze u JPP aranžmane.
Nesporno je da su opštine po Ustavu i Zakonu odgovorne za obavljanje i razvoj komunalnih delatnosti. Međutim, ovde se radi o transformaciji i reformi komunalnih sistema koja bi se paralelno sprovodila u svim našim lokalnim samoupravama, tako da bi prvi potezi svakako trebalo da budu na Vladi Republike Srbije. Vlada bi trebalo da te promene usmeri, kanališe, ali i podrži pripremom, izmenama i dopunama propisa. Bez toga teško da će do promena doći, a do tada ostaje da se nadamo da će komunalna preduzeća prevazići teškoće i u interesu svih nas kao korisnika usluga, makar kao i do sada, nastaviti sa radom.

VIDEO

NAJAVA DEŠAVANJA

  • 1

NOVO

  • 1