Reciklaža smeća - istina i mit o Nemačkoj

Reciklaža smeća - istina i mit o Nemačkoj foto: www.dw.com

Nemci su prvaci sveta u recikliranju otpada. Iako se u Nemačkoj na tom planu postupa uglavnom ispravno, ne reciklira se ni izdaleko onoliko plastike koliko se to može zaključiti na osnovu zvaničnih statistika.

Razdvajanje smeća je u Nemačkoj postalo opštenarodni sport. Papir se baca u plave kante, organski otpad u braon kante, pakovanja od plastike i drugih materijala – u žute kante. Staklene boce se bacaju u posebne kontejnere takođe razdvojene po bojama – za braon, „belo" i zeleno staklo. Nemci su ponosni na svoj sistem reciklaže.
A važe i kao uzor za čitav svet. Kada je 1991. uveden sistem reciklaže, to je bio jedinstven slučaj u svetu. Početkom 90-ih, nemačka vlada je obavezala privredu da prihvata plastična pakovanja posle upotrebe i da ih dalje prerađuje. Na to je industrija osnovala sopstvena postrojenja za reciklažu i sistem zvani „zelena tačka" po kome se poznaju reciklirana pakovanja.

Šest miliona tona otpada godišnje

Sada taj simbol upotrebljava i 29 evropskih zemalja, kao i Izrael i Turska. Još nijedna zemlja ne reciklira toliko otpada kao Nemačka. svetski ekonomski forum je Nemce 2017. proglasio za svetske šampione u reciklaži. No, stručnjaci smatraju da su zvanične brojke preterane, te da se plastika reciklira u mnogo manjoj meri nego što se tvrdi.
U Nemačkoj se svake godine proizvodi oko šest miliona tona plasitčnog otpada, od čega tri miliona tona otpada na flašice za sokove, čašice za jogurte i kesice za bombone. Prema Eurostatu, 2015. je u Nemačkoj reciklirano 48,8 odsto bačenih pakovanja. „Brojke se baziraju na količini otpada koja se skupi a ne na količini stvarno recikliranog otpada", kaže Antonino Furfari, šef organizacije Eurostat.

Ima plastike koja ne može da se razgradi

I zaista, ne reciklira se baš sve što se nađe u kontejnerima različitih boja. Otpad koji „zaluta" u pogrešnu kantu, a to se dešava sa popriličnom količinom kućnog otpada, takođe se računa kao recikliran, iako se na deponijama odvaja i spaljuje. Problem su i pakovanja od više vrsta plastike, jer mašine na deponijama „ne znaju" kako da ih sortiraju.
Otpad koji ne može da se reciklira završava u postrojenjima za spaljivanje, a tamo se spaljivanjem proizvodi struja ili toplota. Ako pri tome nastaju štetni gasovi, oni se filtriraju u dimnjacima, a prašina koja ostaje u filterima više i ne može da se razgradi – ona u postrojenjima ostaje doveka.

Boce se najbolje recikliraju

Od plastike koja je dobra za reciklažu ipak ne može da proizvede bilo šta. Ona gubi na kvalitetu. Tako se od pakovanja koja završavaju u žutim kantama ne proivode nova pakovanja, već jednostavniji proizvodi lošijeg kvaliteta, na primer, kante, saksije za cveće ili vešalice za odeću.
Da bi se proizvela nova pakovanja za hranu, potrebni su novi materijali. „To je loše, jer se na taj način razbacuju resursi i nanosi šteta životnoj sredini", kaže Filip Zomer, stručnjak Nemačke organizacije za životnu sredinu. „Prava reciklaža se vrši samo sa bocama za piće koje se vraćaju u samoposlugama", dodaje on, uz podatak da plastične boce mogu ponovo da se pune i to 50 puta pre nego što se definitivno istope i postanu materijal za reciklažu.

Plastika može da se upotrebi na mnogo načina, dugo traje i jevtina je. Ovaj materijal, prvi put proizveden 1907, vrlo je promenio društvo i potrošačke navike. Životne namirnice mogu duže da budu sveže, a plastika je svuda, ugrađuje se u računare, četkice za zube, odeću. I moderna medicina je profitirala od razvoja plastike, na primer, od tog materijala su medicinski špricevi za jednokratnu upotrebu.

No, plastika je materijal koji – preko sintetičkih tekstila i drugih materijala – pa i dospeva u pijaću vodu, u mora, i u ljudski lanac ishrane. Svake godine u svetskim morima završava oko osam miliona tona plastike, kao što je to otkrila fondacija Elen Mekartur. Ako do 2050. budemo proizvodili ovoliko plastike bez reciklaže, u moru će biti više plastike nego ribe. Zato su i Ujedinjene nacije pozvale svet u brobu protiv plastičnog otpada, a EU namerava da zabrani korišćenje posuđa za jednokratnu upotrebu, plastičnih cevčica za piće, štapića za uši i balona od plastike. Samoposluge eksperimentišu sa laserskim etiketama na voću i povrću – ako se ispostave kao dobre, i tu će prestati upotreba plastičnih pakovanja.

Razdvajanje smeća ima smisla

No, plastična pakovanja se još uvek traže – u Nemačkoj godišnje ima 38 kilograma otpada od takvih pakovanja po glavi stanovnika, a prosek u EU je – 32 kilograma. Irska je na prvom mestu sa 58 kilograma. U poslednjih deset godina, količina otpada od plastičnih pakovanja se povećala za 13 odsto. Takav je trend i u čitavom svetu.
Stručnjaci smatraju da bi rešenje problema mogla biti takozvana cirkularna privreda, sa ciljem da se proizvodi što manje otpada – da sva pakovanja mogu da se upotrebljavaju više puta, poput plastičnih boca. To bi dovelo do uštede kada je reč o resursima. Jer, ako se nastavi sa proizvodnjom plastičnog otpada kao i do sada, industrija plastike će do 2050. godine uzurpirati 20 odsto svetske proizvodnje nafte, i stvaraće 15 odsto kompletnog fabričkog ugljen-dioksida koji se emituje u atmosferu.

No, i pored svih ideja, traži se i aktiviranje samih potrošača. Sortiranje smeća je i dalje od velike važnosti, baš kao i svest o tome da se sortiranjem bitno doprinosi čuvanju životne sredine. Dakle, ima i te kako smisla da ono ostane opštenarodni sport u Nemačkoj.
izvor: www.dw.com

VIDEO




NAJAVA DEŠAVANJA

NOVO

  • 1