Svakodnevne navike često su primarni izvori problema u životnoj sredini, a jedna od njih je i upotreba plastičnih kesa. To su proizvodi sa kojima se građani svakodnevno susreću. Potrošači ih vole jer ništa ne koštaju, ali i proizvođači kesa, jer je njihova proizvodnja jeftina i donosi im veliki prihod.

Proces pristupanja Evropskoj uniji, dostizanje standarda EU, ispunjavanje merila, pregovaračka poglavlja - pojmovi su koji su nas zasipali prošle nedelje sa naslovnih strana i društvenih mreža.

Premda je neformalno sakupljanje otpada prisutno širom sveta, retko koja država se sistemski bavi regulisanjem položaja sakupljača sirovina, kako bi se, osim koristi u upravljanju otpadom, unapredio njihov ekonomski i društveni položaj i smanjili rizici od kriminalnih aktivnosti. U Srbiji je ova delatnost i dalje prepuštena „sivoj zoni“,

Ministarstvo zaštite životne sredine intenzivno radi na otkrivanju lokacija i sprečavanju kriminalnog, neadekvatnog odlaganja opasnog otpada širom Srbije, uz ostvarivanje bliske saradnje sa svim nadležnim subjektima, pre svega istražnim i pravosudnim organima.

Piše: Nebojša Malešević

Opasni otpad koji je u poslednjih nekoliko meseci pronadjen na više lokacija u Srbiji je samo vrh ledenog brega u smislu dešavanja pre svega sa otpadom od ulja i uljnih ostataka (otpadna ulja) dugi niz godina.
Na osnovu dosadašnjih saznanja gotovo je uzvesno da najveći deo pronadjenog otpada predstavljaju upravo otpadi od ulja i uljnih ostataka koji su izuzetno opasan otpad iz razloga što se sadržaj toksičnih materija u otpadnom ulju ne može unapred pretpostaviti a otpadno ulje može bespovratno zagaditi sve sredine – vazduh,vodu i zemljište. Kada je Srbija u pitanju ovaj problem nije rešen ni na koji način,odnosno ne postoji nikakav sistem upravljanja otpadnim uljima.

Prvi (objavljeni) incidenti sa otpadnim uljima su se desili pre 4 godine i to u Kladovu (izlivanje otpada u Dunav) i u Novom Beogradu (“smrdljive zgrade”).Ovaj drugi “incident” se kasnije proširio na više lokacija u Beogradu ali i na Novi Sad,Vranje i ko zna gde još.
Sada se otvaraju novi slučaji ilegalnog postupanja sa otpadnim uljima a da ovi raniji nisu dobili nikakav epilog.
Da bi se razumela tematika o kojoj govorimo moraju se shvatiti svi aspekti ovog problema.
Kada govorimo o ilegalnom postupanju sa opasnim otpadom a naročito o posebnim tokovima otpada uočljivo je da je zajednički imenitelj za sve lokacije otpadno ulje a da je učešće ostalog otpada iz ove grupe zanemarljivo (gume,azbest,vozila,beterije, akumulatori ...).

Otpadno ulje je jedini opasan otpad iz ove grupe koji u ilegalnim tokovima može doneti značajan novac onima koji se na taj način njime bave obzirom da ima kalorijsku vrednost i kao takvo (čak i bez ikakvog pred-tretmana ili tretmana) se može mešati sa mazutom i prodavati po tržišnoj ceni mazuta).
Takodje,u malo modifikovanim gorionicima se može koristiti i direktno kao gorivo.
Imajući u vidu sastav otpadnog ulja jasno je da su posledice po životnu sredinu i zdravlje ljudi katastrofalne.
Potpuno odsustvo kontrole uvoznika,proizvodjača i generatora otpadnog ulja kao i ostalih subjekata uključenih u lanac upravljanja otpadnim dovelo je do toga da najveći deo ovog otpada završi u potpuno nepoznatim (ilegalnim) tokovima.Pronadjeni otpad,po svemu sudeći,nije nije deponovan,već je bio u „tranzitu“.
Po podacima agencije za zaštitu životne sredine,u periodu 2011-2016 u Srbiji je „tretirano“ oko 34,500 tona otpadnih ulja a izvezeno je oko 1,750 tona.Ako se zna da se u Srbiji generiše oko 25,000 tona otpadnih ulja bilo bi vrlo interesantno videti gde je završila količina od oko 113 hiljada tona ovog otpada. Sa velikom sigurnošću se može pretpostaviti da je završilo u ilegalnim tokovima a da će se nove količine ilegalno skladištenog otpada još pronalaziti.

Табела - Отпадна уља

Године

Одложен отпад

(t)

Третиран отпад

(t)

Извезен отпад

(t)

Генерисани отпад

( процена )

2011 / 5304 5 25,000
2012 / 3411 1304 25,000
2013 / 8245 79 25,000
2014 / 10136 / 25,000
2015 / 3042 245 25,000
2016 / 4343 116 25,000
     34,481 t 1,749 t     150,000 t


                                                                                                                   

Ovo ne bi bilo moguće da postoji jasna zakonska regulativa koja definiše šta se i na koji način sme sa ovim otpadom raditi .Naravno,i konstantna inspekcijska kontrola.
Zakon o upravljanju otpadom,sa svojim izmenama iz 2016 je dosta dobar ali podzakonska akta su napravila potpunu zbrku i konfuziju.
Pravilnik o upravljanju otpadnim uljima je stupio na snagu 2010. i još uvek je na snazi.Kada je donesen bio je loš a danas,8 godina kasnije je katastrofalan i poguban po životnu sredinu.
U Srbiji imamo jedinstvene slučajeve da kompanije vrše “tretman” otpadnih ulja i proizvode goriva u objektu koji nema ni gradjevinsku dozvolu ili da se od otpadnih ulja u mobilnom postrojenju proizvode “vodouljne” i “vodomazutne emulzije” koje su nepoznat pojam u tehnologiji i ne zna se čemu služe.
Ipak,na prvi pogled se čini da je ipak sve u skladu sa pravilnikom.Ali samo na prvi pogled.
U formalnim i neformalnim razgovorima autor ovog teksta nije naišao na sagovornika koji se ne slaže da je pomenuti pravilnik izuzetno loš.
Pa ipak,iako je PKS u maju mesecu 2017. pokrenula inicijativu za njegovu izmenu po ovom pitanju se nije uradilo ništa.
Isto je i sa uredbom o dodeli podsticajnih sredstava koja je bila u proceduri pa je povučena.

Isto važi i za Uredbu o dodeli podsticajnih sredstava koja je,kada su u pitanju otpadna ulja potpuno destimulativna.S jedne strane ne podstiče razvijanje sakupljačke mreže a sa druge strane onemogućava bilo kakvu stimulaciju ostalih subjekata uključenih u sistem upravljanja otpadnim uljima.
Preciznije,po sadašnjim propisima niko nema pravo na podsticajna sredstva kada su u pitanju otpadna ulja i novac koji je odredjen za ovu namenu (naknada za ulja je 12 din/kg) se troši u druge svrhe što je neprirodno i,u krajnjoj liniji, nezakonito.
Najbolji primer za navedeno je da je za 2016. godinu odobreno oko 8,500,000.00 (osam i po miliona) dinara operaterima za otpadna ulja a da bi trebalo da je prihodovano oko 400,000,000.00 (četiri stotine miliona) dinara po osnovu naknada za ulja.
Za isto vreme podsticaji za reciklažu električnog i elektronskog otpada su dodeljeni u iznosu većem od 1,300,000,000.00 (milijardu i tristotine miliona) dinara.
Disproporcija je očigledna,pogotovo ako se ima u vidu količina proizvoda i cena upravljanja otpadom.

Da bi tačno znali o čemu se ovde radi,po podacima Agencije za zaštitu životne sredine u periodu 2010-2016 na tržište je stavljeno iz uvoza oko 240,000 tona ulja što iznosi potencijanih 2,880,000,000 (dve milijarde osamstotinaosamdeset miliona) dinara namenjenih za upravljanje ovim otpadom. Ako se na ovu količinu dodaju i količine ulja proizvedene u Srbiji ova brojka postaje još veća.
Gde je završio ovaj novac pitanje je za ministarstvo finansija,pre svega, ali i za ministarstvo zaštite životne sredine.
Izmene ove uredbe su bile u procedure ali su povučene formiranjem novog ministarstva.
Da paradoks bude veći,u proceduri je Nacrt zakona o naknadama za koriscenje javnih dobara koji predvidja da proizvodi koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada postanu javno dobro (kao i ambalaža) iako za to nema nikakvih zakonskih osnova.To praktično znači da bi sve naknade (“eko-takse”) bile prihod budžeta a da bi se upravljanje otpadom finansiralo iz nekih drugih izvora.
Neophodno je da prihodi od naknada za proizvode koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada budu potpuno pod kontrolom Ministarstva za zaštitu životne sredine i da za svaku vrstu otpada postoji poseban račun kako bi se obezbedilo da ovaj prihod bude strogo namenski usmeren kako je to inače u drugim zemljama čija regulativa podrazumeva depozitni sistem i princip “zagadjivač plaća” (Hrvatska,na primer).
Dosadašnja praksa ( Ministarstvo finansija paušalno odredjuje ukupan iznos podsticaja za prethodnu godinu ) se dokazala kao pogrešna.

Kada je u pitanju tretman otpadnih ulja,jedini tehnološki ispravan i ekonomski opravdan način je njegova re-rafinacija.Spaljivanje i su-spaljivanje su mogući ali u našim uslovima su visokorizični, kapaciteti su vrlo mali u odnosu na generisane količine i mora se imati u vidu da je neophodan pred-tretman kao bi se obezbedila potpuna zaštita životne sredine.
Na žalost,Srbija nema postrojenje za re-rafinaciju otpadnih ulja i neće ga uskoro ni imati (visoka cena postrojenja) a postojeća postrojenja za pred-tretman su skromna i ne zadovoljavaju osnovne kriterijume.
Istini za volju postrojenja za re-rafinaciju nemaju ni mnoge zemlje EU kao što su Austrija,Madjarska, Belgija,Portugalija,Češka... ali sistem upravljanja otpadnim uljima je uspostavljen i funkcioniše.
Rešenje ipak postoji.Otpadno ulje ima svoju tržišnu vrednost i može se izvesti. I naplatiti.
Da bi to bilo moguće neophodno je promeniti podzakonska akta (što je tehnički posao) i podsticati razvijanje sakupljačke mreže,konstantno vršiti edukaciju generatora i maksimalno pooštriti kaznenu politiku.
Od velike koristi bi bilo uvesti obavezu uvoznika i proizvodjača maziva da “isprate” put uvezenih/proizvedenih maziva od isporučioca preko korisnika/generatora do zbrinjavanja otpada odnosno da se poštuje odredba člana 25.stav 2 po kojoj je proizvodjač ili uvoznik čiji proizvod posle upotrebe postaje opasan otpad dužan da taj otpad preuzme posle upotrebe,bez naknade troškova i sa njim postupi u skladu sa zakonom i drugim propisima.
Na taj način bi kontrola tokova ovog otpada bila značajno olakšana jer bi generatori bili u obavezi da otpadno ulje predaju proizvodjaču odnosno uvozniku maziva i o tome izveste nadležni organ ( agenciju).
Komunikaciju i koordinaciju izmedju uprave carina,ministarstva za zaštitu životne sredine i ministarstva finansija trebalo bi uspostaviti na visokom nivou što bi obezbedilo povećanje naplate naknade za uvezena i proizvedena maziva (“eko-taksa”).
Kada je u pitanju pronadjeni opasan otpad,nisu dostupne nikakve informacije da li je i kako je on zbrinut. Po svemu sudeći otpad, se i dalje nalazi tamo gde je i pronadjen i predstavlja opasnost za zdravlje ljudi i životnu sredinu.
Ministarstvo se oglašava pohvalama na račun rada tužilaštva ali rešenje se ne nazire. Vrlo je važno da krivci budu kažnjeni u skladu sa Zakonom.Ali to nije najvažnije.
Najvažnije u ovom trenutku je da se pronadjeni opasan otpad zbrine,i to što pre,kao i da se obezbedi da se ovi akcidenti u budućnosti ne dešavaju.To bi,u ovom slučaju,trebalo da bude prioritet Ministarstva za zaštitu životne sredine. Priča o tenderima za zbrinjavanje nema nikakav smisao obzirom na hitnost ovog posla. To bi bilo kao kada bi za uklanjanje tempirane bombe trebalo raspisati tender koji može da traje unedogled a eksplozija se očekuje svakog trenutka.
Ovaj posao se prosto mora uraditi po hitnom postupku.

Formiranje samostalnog ministarstva za zaštitu životne sredine je dočekano sa velikim optimizmom i nadama.
Svi smo očekivali ozbiljan napredak u ovoj oblasti ali 10 meseci kasnije ne vidi se benefit kada je upravljanje opasnim otpadom u pitanju.
Mora se reći da je,obzirom na nepostojanje ministarstva dugi niz godina,prostor za samostalno delo-vanje Ministarstva skučen i da Ministarstvo nema kapaciteta da se sa ovim problemom samostalno nosi.
Zbog toga i čudi da ministarstvo ne reaguje na pozive za saradnju i investicije od strane renomiranih kompanija ( iz EU ) koje imaju višedecenijsko iskustvo u ovoj oblasti i koje su spremne da investiraju u sakupljanje otpadnih ulja kao i u uspostavljanje sistema upravljanja otpadnim uljima u Srbiji .

Postalo je simptomatično, tokom poslednja tri meseca, da se učestalo pojavljuju gromoglasne vesti o novim i novim otkrićima nelegalnog skladištenja opasnog otpada. Količine su dosegle već više od dve hiljade tona, a sa svih nivoa najavljuje se da je to samo početak. 

Svakodnevno smo svedoci ubrzane proizvodnje i rastuće tehnologije koja prožima sve oblasti našeg života. Zato je i neminovno da prava cena tehnologije uključuje i njen direktni uticaj na društvo i životnu sredinu. Uz to, kada se modernim trendovima u proizvodnji i korišćenju elektronike doda nedostatak mogućnosti za bezbedno upravljanje e-otpadom, to za posledicu ima činjenicu da i ljudi i planeta plaćaju cenu neefikasnog dizajna punog otrovnih materija. 

Način na koji se (ne)upravlja otpadom u Srbiji je jedan od najočitijih primera pogrešno postavljenog sistema zaštite životne sredine i njegovog finansiranja.

U okviru projekta Smanjenje siromaštva kroz mogućnosti zapošljavanja u cilju pristupanja Srbije Evropskoj uniji koji organizacija Help realizuje uz donatorsku podršku Švedske agencije za međunarodnu razvojnu saradnju Sida, Centar za društvena i primenjena istraživanja Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu sproveo je istraživanje Procena socio-ekonomskog položaja neformalnih sakupljača otpada u Srbiji. 

Talas vesti o otkrivanju nelegalnih skladišta opasnog otpada već više od mesec dana svakodnevno zapljuskuje Srbiju.

Страна 1 од 3

 

VIDEO




NAJAVA DEŠAVANJA

NOVO

  • 1