I onda – ništa…

I onda – ništa…

Intervju sa Vladimirom Živaljevićem, predsednikom Udruženja reciklera Srbije

Ministarstvu životne sredine ste, u ime Udruženja reciklera Srbije, postavili svojevrstan „ultimatum“, po kome ćete zatvoriti svoje pogone ako finansiranje od strane ministarstva ne bude na nivou na kome bi moralo da bude?

To nije ultimatum, to je osvetljavanje tragične činjenice.  Nama se nametalo samo jedno, i to tragično pitanje – da li ljudima reći da zatvaramo posao ranije ili kasnije…Bilo je zaista bolno podeliti otkaze uoči novogodišnjih i božićnih praznika, rešili smo da je bolje da damo ljudima još jednu platu „u prazno“.

Što se tiče pojedinačnih kompanija koje se bave opasnim otpadom, ishod je jasan: ko je u većoj grupaciji, ko ima više povezanih firmi, on ima veću mogućnost da odluči da li će iz sopstvenih dodatnih izvora da finansira tretman opasnog otpada, ili neće.Ko nema tu opciju, on mora da zatvori sutra, jer nema izbora. Evo nas na početku februara, banke će sačekati ishode konkursa, da vide koliko će biti para u ovoj oblasti. Signali od njih trenutno kažu da para neće biti, znači da neće biti ni kredita, tako da je samo pitanje da li ćemo zatvoriti firmu neko vreme ranije ili kasnije.

foto: www.reciklerisrbije.com

Šta bi trebalo da se desi da ne dođe do takvog epiloga?

Tretman opasnog otpada bi trebalo da finansira država, kroz eko taksu. Naše kompanije, realno, mogu da ostvare oko 20% potrebnih sredstava.  Posao tretmana opasnog otpada već su isfinansirali oni, koji su platili ekološku taksu. Praktično, svi mi smo taj novac striktno namenski pre toga platili, kupujući gorivo, ulje itd… A samo deo tih para dolazi do nas, i to sa petnaest meseci zakašnjenja.  U našoj zemlji, ovaj proces finansiraju banke, kroz kredite date našim kompanijama, a država odvaja svega 20% od ukupno naplaćene eko takse.

Kako vidite odnos države prema pitanju tretmana opasnog otpada, prevashodno kroz aktivnosti Ministarstva zaštite životne sredine?

Ja ne znam čime se bavi Ministarstvo zaštite životne sredine. Naravno, ima tu dosta raznog posla, ali kada je u pitanju Zakon o posebnim tokovima otpada, tu je sve status quo. Posle osam godina dana mrmota, ja sam rezigniran. Kada se čovek ne slaže sa nekim, hoće da raspravlja, čak i da se svađa. Kada se čovek razočara, neće da se svađa. Nemam nameru više da se svađam sa ministrom Trivanom. Floskula „sve će biti u redu“ mi ne znači ništa. Ministar je čovek koji zaista poznaje oblast koju vodi – a nije uradio ništa, što je skandalozno, a mi smo predstavnici najveće industrije u njegovom resoru. Usput, šta je sa firmama koje ne plaćaju eko taksu? Ništa, njih niko ne juri.Što je najgore, ne vidi se ni neki napor da ih neko pojuri i natera ih da ispune svoju obavezu.

Razumem da ministar zaštite životne sredine nema uticaj na ministra finansija, ali, čak i da u startu ne obezbedi potreban iznos, mogao je pokazati dobru volju, dajući pozitivan signal bankama, koje bi tada bile spremne da nas prate i dalje. Pogledajte nonsens, da se od eko takse u zbrinjavanje opasnog otpada izdvaja svega 20 procenata. Ne treba ići daleko, pogledajte Hrvate – naplaćuju 12 puta više eko takse od nas, ali i ulažu 12 puta više.

Ne treba biti ekonomski ekspert, pa shvatiti da mi od otpada, od nečega što je bačeno, praktično od ničega pravimo nešto. Neko od ovog procesa neće ostvariti veliki profit, neko će se samo pokriti, ali u globalu – svi smo dobri, jer stvaramo novu vrednost, a istovremeno smanjujemo štetne uticaje na prirodu, stvaramo zdraviju životnu sredinu. To bi trebalo da bude nacionalni interes.

Da li država, pa i javnost, realno sagledavaju pojedine vrste otpada i njihovo zbrinjavanje?

Po mom mišljenju, tu se čini greška. U pitanju je ozbiljna zamena teza. Hiljadu plastičnih boca u reci jeste zagađenje, i zaista ružno izgleda. U isto vreme, silne hiljade litara ulja se ne vide, a završavaju u vodi ili tlu, i, za razliku od plastičnih boca, truju nas. Ne samo ulje, hiljade katodnih cevi završavaju na deponijama, razbijene, a olovo iz njih u zemlji. To više niko nikada neće izvaditi. Boce iz reke mogu da se sklone, ove ili sledeće godine, a ulje iz zemljišta ne može nikada. Žao mi je što se ovakve stvari banalizuju i simplifikuju, posebno u javnosti. Svi pričaju o plastičnim bocama i kesama, a o ogromnim količinama opasnog otpada, za čiji najveći deo niko ne zna gde i kako završava, ne priča se. Uzmite, na primer, 30 miliona litara otpadnog motornog ulja, koje niko u Srbiji ne prerađuje. Veliki deo toga je u rekama, u zemljištu, a deo se, što je zločin samo po sebi, sagoreva u automobilima i po gorionicima. To niko normalan ne radi, to ne rade ni u Africi.  To je ogroman problem, pa to je otrovno, mi to udišemo. Pogledajte Minhen, Beč, bilo koji veliki evropski grad – ni jedan od njih ne smrdi na dizel. A kod nas- Beograd, Niš, itd… – katastrofa.

Da li je ovakvo stanje posledica neuređenog sistema?

Što je zemlja politički slabija, na nju više utiču zagađivači. Ja mislim da je to najveći problem kod nas. Mi smo slaba zemlja, sa slabim karakterom, i mislim da zagađivači kod nas imaju veliki uticaj. U ozbiljnim zemljama uveden je depozitni sistem za ambalažu, nema bacanja npr. PET boca ili limenki. Da, to povećava cenu jednoj Coca Coli za 10 ili 15 centi, ali ozbiljna država im je rekla – to tako mora.

A u Srbiji Coca Cola određuje zakone. Interes zagađivača u Srbiji je toliki, da ja mislim da će oni u Srbiji da zatvore celu oblast reciklaže. Još ozbiljniji problem je to, što nema razvoja. Nema dovoljno stručnjaka, a i oni koji su tu – odlaze.Sve u svemu, sada su svi na gubitku – građani koji kroz robu plaćaju eko taksu, pošteni privrednici koji taj novac prosleđuju državi, kompanije iz naše branše koje su prikupile, tretirale i reciklirale opasni otpad. Na dobitku su samo negativci – nesavesni zagađivači koji ne plaćaju eko taksu i ostali muljatori.Mi smo u poslednjih deset godina tretirali 500 miliona kilograma opasnog otpada, a vidite kako nas tretiraju.

Najveća sistemska greška bila je ukidanje Fonda za zaštitu životne sredine. S jedne strane, to je omogućilo državi da nenamenski troši ta sredstva za neke druge stvari. S druge strane, svi pričaju da je Poglavlje 27 najskuplje, da će za oblast zaštite životne sredine biti potrebne milijarde. Ne kažu da je to skupo za Evropu, jer upravo Evropa  i do 80% sufinansira projekte iz ove oblasti. Da imamo Fond, imali bismo i odakle da odvojimo svoje učešće za finansiranje.

Šta bi bilo kada bi država uslišila vaše apele i zahteve?

Kada bi država operaterima opasnog otpada i reciklerima prenela sredstva od eko takse u potpunosti, sve bi bilo mnogo drugačije. Mi smo ministru rekli – dajte nam danas ono što nam je i namenjeno, dobićete sutra hiljadu novih radnih mesta. Ne trebaju nam ni subvencije za zapošljavanje. Čak i ne moraju da nam daju odmah sredstva, neka samo čvrsto garantuju, banke će da nas prate, a mi ćemo da radimo. I da zapošljavamo, od visokostručnih profila, do nekvalifikovanih radnika.

Šta je vaš sledeći potez?

Napisaćemo još jedan dopis, bez nekog optimizma, čisto da ostane pisani trag, ako se neko jednog dana bude bavio ovim. Ako država u poslednji čas promeni pristup ovom problemu, biće dobro. Ako ne – onda ništa.

Velimir Cvejanov

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

SIGURNOSNO PITANJE *