Studija o depozitnom sistemu – signal za uvođenje reda

Studija o depozitnom sistemu – signal za uvođenje reda

Intervju sa prof. dr Milanom Počučom, redovnim profesorom na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe, vođom tima za izradu studije o uvođenju depozitnog sistema u Srbiji

 

Kako je došlo do toga da istraživački tim vašeg fakulteta kandiduje svoj projekat na temu koja nije striktno pitanje prava i pravosuđa?

Grupa docenata sa našeg Pravnog fakulteta za privredu i pravosuđe predložila je da se prijavimo na konkurs koji je raspisalo Ministarstvo zaštite životne sredine, za izradu studije o pitanju uvođenja potencijalnih depozitnih sistema za ambalažu za piće, koji mogu biti implementirani u Srbiji. Ideja je bila vrlo umesna, budući da smo nedavno okončali devetomesečno istraživanje za pokrajinsku vladu o transponovanju Arhuske konvencije na prostor AP Vojvodine i na razjašnjenje prava i obaveza lokalnih samouprava u odnosu na Arhusku konvenciju.
Ministarstvo je prepoznalo kvalitet projekta koji smo predložili, tako da je došlo i do potpisivanja ugovora i realizacije. Nama je posebno bitna činjenica da se prvi put desilo da neko ministarstvo poveri ovakav posao jednom privatnom fakultetu, do sada su tu privilegiju imali samo državni instituti i fakulteti.
U startu smo bili u određenoj meri ograničeni, kako sa redukovanim iznosom sredstava koja su nam bila na raspolaganju, a pogotovo kratkim rokom za izradu studije. Mesec dana je isuviše kratak rok, ali zajedničkim naporom tima istraživača kojim sam rukovodio došlo se do kvalitetnog rezultata.
Kakva je profesionalna struktura tima koji je radio na studiji i koje izvore podataka ste koristili?

U studiji su učestvovali asistenti, docenti i redovni profesori sa našeg fakulteta, a partner nam je bio i Fakultet za ekonomiju i inženjerski menadžment, sa svojim ekonomistima. Angažovali smo i stranog konsultanta, koji je bio direktor depozitnog sistema u Estoniji.
Koristili smo sve raspoložive podatke državnih organa i organizacija, pre svega podatke Agencije za zaštitu životne sredine, kao i raspoložive podatke sa interneta. Odatle smo kao polazne vrednosti dobavili podatke o ukupnoj količini ambalaže koju su proizvođači plasirali na tržište Srbije, kao i podatke o količinama recikliranog ambalažnog otpada.
Nadam se da smo ovom studijom uspeli da dopremo do svesti onih najodgovornijih u našoj državi, da je krajnje vreme da se iskoriste mogućnosti za kvalitetnije i održivije upravljanje ambalažnim otpadom. Ako uzmemo u obzir da je još u Zakonu o zaštiti životne sredine iz 2009. godine predviđena mogućnost uvođenja depozitnog sistema, zaista je čudno da se za svo ovo vreme nije preduzelo praktično ništa na rešavanju ovog problema.

Na predstavljanju studije u Privrednoj komori Srbije čuli su se disonantni tonovi od predstavnika zainteresovanih kompanija po pitanju uvođenja depozitnog sistema?

Po mom mišljenju, pre svega je bitno uvesti red i sistem u upravljanju ambalažnim otpadom, jer bi naš zajednički cilj, kao nacionalni interes, morala biti čistija i zdravija životna sredina. U donošenju odluke da li će se usvojiti model depozitnog sistema kakav je u skandinavskim zemljama, ili hrvatski model, ili pak mešoviti, kao u Nemačkoj, da li će sistemom rukovoditi privreda ili država, mora se voditi računa o mnogim faktorima, imajući u vidu obavezno i nivo kulturološkog i civilizacijskog nivoa naših ljudi. Ne zaboravimo da ne žive svi stanovnici Srbije u gradu, veliki je izazov svima stvoriti adekvatne infrastrukturne i druge uslove za unapređenje upravljanja ambalažnim otpadom. Uz sve to, imajmo u vidu i da je po pitanju investicija i finansijskih izdataka Poglavlje 27 ubedljivo najzahtevnije.

Kako vidite naš pravni sistem u širem smislu, kroz prizmu harmonizacije sa evropskim zakonodavstvom?

Radi se o procesu prihvatanja evropskih vrednosti, što podrazumeva i prihvatanje, preuzimanje, pa i prepisivanje dobrog dela pravne legislative Evropske unije u najširim oblastima. Posebno je osetljivo pitanje nekih nacionalnih osobenosti, koje se u pojedinim segmentima života drastično razlikuju od onih, koje su u zemljama EU uobičajene i opšteprihvaćene. Mi možemog govoriti o nekim evropskim vrednostima, ciljevima, možemo govoriti o tome da svi želimo da nam zemlja bude čista, da svi imamo svoja individualna prava. Način na koji su pojedine zemlje ušle u EU, po sistemu „što pre“, a onda ćemo razmišljati o svom funkcionisanju po pravilima koja smo prihvatili, doveo je upravo do aktuelne krize u EU. Poplava novih zakona, novog prava koje mi moramo usvojiti i implementirati u procesu pridruživanja, dovodi do toga da je prošle godine u našoj skupštini usvojeno 450 novih zakona. Trenutno je u opticaju nekih 6 do 7 hiljada zakona, gde mi više ne znamo koji je koga derogirao, koji je zaista na snazi, šta iz kojega možemo da izvučemo. I to u znatnoj meri utiče na negativne trendove u zaštiti životne sredine, čak i ako se ne radi o direktnom zagađenju. Divlja gradnja, na primer, uz podrazumevajuću energetsku neefikasnost, ravna je ekološkom zločinu. Preti nam opasnost da budemo prenormirani, prevelika je ta šuma legislative kroz koju se teško možemo snaći.

foto: Univerzitet Privredna akademija/www.mojnovisad.com