Cirkularna ekonomija – novi izazov (2. deo)

Cirkularna ekonomija – novi izazov (2. deo)
Piše: Dušan Jafok Jakovljević

Kako  oporaviti globalnu ekonomiju, ako postojeći sistem vodi u propast? Kako dostići ključne elemente cirkularne ekonomije? Na način razumljiv svima onima koji sistemima upravljaju i kojima su sistemi namenjeni? Sigurno je da uvođenje cirkularnih strategija i principa u ekonomiju (poput quintiple helix pristupa, na primer) nužno menja društvene i državne prioritete, kriterijume i merila, kao i da je to proces koji zahteva vreme, prostor, edukaciju, pa čak i marketing. Definitivno se mora podstaći regeneracija resursa, onih gde je to moguće (šume, vode, zemljište), konzervacija i rigorozna kontrola eksploatacije i supstitucija neobnovljivih resursa. Otpad se ne sme više posmatrati istim očima, već kao tehnogeni ostatak. Energetski sektor se mora reformisati ka racionalnom i neškodljivom, industrija mora postati tehnološki što čistija. Sinhronizovana globalna akcija, uz podršku korporacija i vlada moćnih zemalja može da smanji generacijski ekološki otisak i zaista ostavi inspirativno nasleđe narednoj generaciji. Mi se ne možemo odupreti prirodnoj klimatskoj promeni, ali možemo da utičemo da se ona ne dogodi pre vremena i brže nego što je to priroda „programirala“.

Da bi se promena zaista i postigla nužno su potrebna sistemska rešenja koja na racionalan način posmatraju zadovoljenje narastajućih društvenih potreba. Koliko sutra će ljudima biti potrebno novih 5 milijardi mobilnih telefona, 5 milijardi kompjutera, 5 milijardi automobila, 5 milijardi satova, tanjira, čaša, tepiha, odeće, obuće…, i svakog dana po 20 milijardi obroka i 500 milijardi litara pijaće vode. Što će proizvesti novih 7 i po milijardi kilograma ostataka, svakog dana!

Jer, činjenice su neumoljive: u razvijenim zemljama i zemljama u razvoju broj stanovnika nastavlja da raste, produkcija otpada raste sa standardom stanovništva, nastavlja se migracija iz sela u gradove, dve milijarde ljudi nema organizovano upravljanje otpadom. I procene su veoma realne: do 2030. godine na Planeti će biti 41 grad sa više od 10 miliona stanovnika, slabo razvijene zemlje Afrike i Azije će udvostručiti generisanje otpada. Sve to će se odraziti na problem javnog zdravlja, odnosno povećanje infekcija organa za varenje i disajnih organa, posebno kod dece, a svakako ne treba zanemariti uticaj otpada na poplave zbog zaprečenja reka i kanala, čega smo i u Srbiji povremeni svedoci.

Definitivno je vruć krompir u rukama donosilaca odluka i upravljača, dakle politike i korporacija. Oni moraju prvi da daju primeriI propišu nove norme. Oni moraju biti brzi, brži od inovatora i brži od propasti. Motor promena je u njihovim rukama. Oni su ti koji treba da podstaknu i motivišu stručnjake svih profesija i godina, da pomognu ljudima da oslobode um. Oni moraju da pokažu javnosti ozbiljnost trenutka. Od njih se očekuje da zajedno sa obrazovnim i razvojnim institucijama i stručnjacima naprave akcione planove, strategije, zakone i standarde pomoću kojih će pametna i dobra rešenja na što lakši i jednostavniji način ugledati svetlost dana. Oni moraju biti svesni da je cirkularna ekonomija zajednički profit za celo čovečanstvo.

Pritisak javnosti koji je, može se reći, u velikoj meri pomerio teški kamen linearne ekonomije, jednako je ključna karika u lancu promena. Kada postignemo da 95 procenata ljudi razdvaja otpad, da štedi energiju, da čuva šume od seče i vode od zagađivanja pomoći ćemo zajednici kao najvećoj instituciji, globalnoj porodici u globalnom selu. Niko nema pravo da nezainteresovano posmatra kako se svet oko njega ruši. Svako treba da da svoj doprinos, ma koliko bio veliki ili mali, a taj skromni doprinos često ne košta ništa, osim malo vremena i dobre volje. Zato postoje institucije civilnog društva i društvene mreže. Ljudima treba pokazati dobar primer, za ugled.

Drugim rečima, uspešan (cirkularni) ekonomski model je zahtevan, a rezultat finansijski često nevidljiv na prvi pogled. On zahteva odgovornost i poverenje, koji su osnovni društveni parametri i merila uspešnosti sadašnjih i budućih lidera – to je izazov za ljude, države, društva i Planetu. Cirkularna ekonomija ima merljive rezultate, ona je društveni transformacioni proces i etički momenat sa kojim se civilizacija jednog dana morala suočiti. Proces povećanja kapaciteta, kako ličnih, tako i institucionalnih, zahteva minimizaciju sujete i odsustvo imperijalističkih ambicija. Čini se da u svakoj drugoj varijanti Planeta klizi u propast na šinama neokolonijalizma i modernog robovlasništva.

Potreban je novi sistemski pristup koji zadovoljava više zainteresovanih strana, povećava kapacitete i sposobnost društva da udovolji rastućim društvenim potrebama. Kako? Kroz razvoj novih modela i incijativa zasnovanih na tradicionalnim (zaboravljenim?) profesionalnim standardima: preduzetništvu, inovacijama i saradnji. Naravno da nije moguće odjednom postići najviše standarde, naročito u situaciji kada su resursi i kapaciteti (ljudski I finansijski) ograničeni. Naročito ako se zna da su najuspešnije države do svog visokog standarda došle u etapama, podižući sisteme korak po korak, a ceo period razvoja koji i dalje traje i evoluira dug je 30-50 godina.

Veliki izazovi su pred svima, donosicima odluka koji moraju da podrže globalne izazove i izdvoje više novca za investiranje u efikasne sisteme i projekte, bogatima, koji moraju da preusmere svoje tokove profita I investiraju u čistu i zdravu zajednicu, kao i pred siromašnima koji moraju da razumeju da i oni moraju nešto plate i promene navike da bi u nekom nastupajućem periodu videli dobrobit od svoje promene.

Međusobna povezanost cirkularnog ekonomskog modela sa drugim upravljačkim i korisničkim mehanizmima mora stalno da se usklađuje sa projekcijama budućnosti i raspoloživim resursima. Upravljanje ovim procesom mora biti kolektivno-svesno i sasvim odgovorno, a to svakako nije lak zadatak. Veliki deo čovečanstva mu danas nije dorastao. Zbog toga transformacioni proces promene sa linearne na cirkularnu ekonomiju jeste redizajn globalnog trgovačko-potrošačkog odnosa unutar jedinstvene vitalne celine, zvane civilizacija. Stoga odgovor na pitanje zahteva širok dijapazon intelektualnih sposobnosti: primena znanja, inovativnost, kreativnost, posvećenost, odlučnost, odovornost, uvažavanje kulturnih i socioloških razlika, odnosno sve što treba da bude nova (stara) paradigma svesti o vrednosti prirodnog kapitala.

Kako je svaka radikalna promena težak izbor, u ovom slučaju apsolutno neophodan, ona zahteva nepokolebljive lidere. Ako čovečanstvo želi da popravi načinjenu štetu i spreči pad u stanje koje će biti teško ili nemoguće popraviti, svaki čovek mora odlučno da krene novim putem u održivo, zdravo i srećno globalno društvo. Da li ste spremni za promenu svojih navika?

Autor je rođen 1958. god. u Beogradu. Osnivač i direktor firme ENVI TECH d.o.o. ,osnivač i izvršni direktor NVO za popularizaciju ekologije „Ekosfera“ i izdavač istoimenog časopisa. Tokom 35-godišnje karijere učestvovao u izradi preko 1000 studija i projekata iz oblasti vodosnabdevanja, zaštite voda, prečišćavanja otpadnih voda, upravljanja otpadom i reciklaže. Suosnivač Centra za hazard i ekološki menadžment „Green LIMES“, Pokreta za ekološko delovanje „Hrast“, Unije ekologa „UNECO“ i NVO „UnBeSo“, nacionalni tim lider svetskog pokreta Let’s do it! i suorganizator Svetskog dana čišćenja. Autor i saradnik na izradi više stručnih publikacija. Autor slikovnica za decu „Čistanka – Hajde da pričamo o otpadu“ i „Vila Dunavka i Ekosferci“. Autor publikacije „Ekološki izazovi Srbije“. Projekt menadžer fakulteta za primenjenu ekologiju Futura.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

SIGURNOSNO PITANJE *