Puna mi je vreća na livadi smeća

Puna mi je vreća na livadi smeća
Piše: Kristina Cvejanov
Piše: Kristina Cvejanov

Sakupljanjem smeća u Srbiji se bave javna komunalna preduzeća. Mastodonti samoupravnog sistema, služe za reciklažu političkih kadrova i zapošljavanje šurnaja po tetkinoj liniji. Služe vođi, služe i građanima, mada ne tako revnosno kao za vreme Aleksandra Rankovića. Javna komunalna preduzeća igraju važnu ulogu u životu naših naroda i narodnosti. Snabdevaju građane vodom iz davno dotrajalih vodovoda, zakopavaju ih i prekopavaju na prenatrpanim grobljima, sakupljaju posvećeno njihovo đubre koje još posvećenije bacaju na okolne livade. Te ograđene livade sa kućicom za tradicionalno pijanog čuvara i izbledelom tablom na kojoj se lažno predstavljaju kao deponije, pod teretom godina danas više podsećaju na planine, a malo ko se zaista i seća šta je nekada bilo ispod hiljada kubnih metara svakojakog smeća.

U civilizovanom svetu u kojem mi ne živimo ovakva smetlišta postala su nepopularna još krajem prošlog veka.  Donete su stotine strana kojekakvih direktiva i ostalih akata koje su deponije proglasile nepoželjnima, uvele plaćanje eko takse, propisale obaveznu sanaciju zagađenja i  time trajno zabiberile njihovu sudbinu. Nesanitarne deponije postale su u civilizovanom svetu ugrožena vrsta, a reciklaža i korišćenje otpada u energetske svrhe omiljeni ekološki trend.

Zato vreme u Srbiji se nije promenilo ništa, osim stotina i stotina direktora istih tih JKP-ova. Fotelja u komunalnom preduzeću pokazala se kao dobra odskočna daska sa koje se daroviti kadrovi mogu vinuti i do neslućenih visina – laskavog trona predsednika države.  Republički zavod za statistiku je objavio je rezultate svojih istraživanja koja pokazuju da novi direktori komunalnih preduzeća u proseku posle 3 godine i 10 meseci svog boravka u preduzeću konačno shvate gde su došli i šta treba da rade. Međutim usled nekog negativnog kosmičkog zračenja odmah nakon ovog blaženog saznanja bivaju smenjeni ili odlaze da nastave svoj osvajački pohod ka srbijanskoj prestonici.

Iskustvo pokazuje da direktore javnih komunalnih preduzeća po pravilu baš i ne zanima reciklaža. Komunalna preduzeća finansijski impotentna nisu spremna da ulažu u infrastrukturu za sakupljanje otpada. A i što bi? Potpuna je zabluda da je to u njihovom interesu. Nije! Em što ona moraju više da rade, em što moraju nešto i da plate. Jer dok nabave vozila, prese, sortirnice, kante, plate troškove benzina i radne snage, to malo reciklabilng otpada koji sakupe i koji im neformalni sakupljači nisu pokupili ispred nosa, ne može da pokrije ni desetinu uloženog novca.

Uzalud i da im Bora Đorđević zvani Čorba, najveći prosvetitelj među komunalcima, objašnjava zašto  je reciklaža važna, za odvojeno sakupljanje otpada za reciklažu, brale, u javnom sektoru nema para. Otkad je sveta i veka najjeftinije je bilo da uzmeš đubre i baciš ga na livadu.  I ne treba tu neka specijalna eksel tabela da dokaže da sve dok je odlaganje otpada na smetlište najeftiniji tretman od EU standarda u upravljanju otpadom u Srbiji nema ništa. Iz istog razloga ni regionalni koncept upravljanja otpadom nije bogznakako zaživeo. Što bi iko plaćao da svoj otpad vozi na sanitarnu regionalnu deponiju, kad mu je bliža njegova livada. Uz to još i besplatna.

Građani u retkim srbijanskim opštinama koje su se priključile sistemu regionalnih deponija, imaju privilegiju da svoje račune za iznošenje smeća plaćaju i do 30% više od onih čije smeće odlazi na smetlišta. Vazda je u Srbiji bilo te izokrenute logike. Najbolje prođe onaj ko zagađuje.  A vrana vrani oči ne vadi. Kakav politički establišment, takve i deponije – zaudaraju čak do Brisela.

Na spomen eko takse za odlaganje smeća na sanitarne deponije pomenutom establišmentu se diže kosa na glavi. Možda jeste ekološki sankcionisati zagađenje, ali definitivno nije popularno.  Ko će objasniti glasačima da zbog ulaska u Evropsku uniju treba da plaćaju više troškove iznošenje smeća? Ili predsednicima opština da državi Srbiji mora da plate štetu koju čine u svom ataru?

Ko je taj koga je dovoljno briga za budućnost ove zemlje da shvata da se ovde ne radi o evropskim integracijama i pabirčenju glasova za izbor predsednika mesnih zajednica, već o nama i našem zdravlju ? O zdravlju naše dece.

Dokle ćemo njih da trujemo?

Da li je moguće da se kolektivno ne primećujemo da sve te otpadne i otrovne stvari koje nemilice bacamo na nesanitarne deponije dospevaju u zemlju iz koje se hranimo, u vodu koju pijemo, u vazduh koji udišemo?

Ja primećujem. I ja kao građanka Srbije, kao majka i kao neko kome je pun kofer javašluka, gluposti, neodgovornosti, tražim da neko zbog toga bude kažnjen!

Tražim da plati!

Eko taksu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

SIGURNOSNO PITANJE *