Stori o suljpa

Stori o suljpa
Piše: Dušan Jafok Jakovljević

Ajmo malo o kuvanju. Svi portali i časopisi objavljuju recepte, zašto ne bi i Cvejanov. Valja se za jubilej nešto zanimljivo pripraviti. I nazdraviti, naravno.

Jel’ znate ko je bio lord Grejstok? Plaćam piće, svima koji znaju. Da li ste nekada čuli za Tarzana? Ako jeste, super, a ko nije, m’rš u biblioteku, nađi knjigu i čitaj! Tarzan me je učio ekologiji, prijatelji! Neću da prepričavam, kako i zašto. Srbi su (i ostali) zapamtili samo ono „Ja Tarzan, ti Džejn“, ali za njih, kao i za sav ovaj moderni svet i to je dosta. Kad kažem „modErni“ (naglasak je, naravno na „e“), mislim na ove koji, čim im nešto treba,  drljaju po internetu. Smaraju ih knjige. Vidite, taj lik, Tarzan, po kome su neki sugrađani moje Kneževine Dorćola davali deci ime, on je … on je, ljudi, Oličenje! O-li-če-nje! Pošten, pravedan, pametan, častan, hrabar, potekao iz plemićke kuće, on je Erl od Grejstoka, nije mala stvar! Proveo detinjstvo u džungli jer se tamo skršio jeroplan kad je bio bebac. Odgajili ga majmuni. I sve lepo bilo dok ga nisu pronašli oni njegovi, fini em otmeni. I kad su provalili ko je, proizveli ga u baju. Nije baš da mu je to prijalo, al’ je trpeo. Ali onda on provali da su mu tamo negde zatvorili majmuna koji ga je odgajio. Odvedu ga, kao, da otvori neki muzej, šatro prirodnjački. Svi muzeji u kojima su mrtve životinje zovu se „prirodnjački“, a oni u kojima su žive okovane i zatočene zovu se „zoološki vrtovi“ ili „zoo“,  „Zu“, kažu ovi „otmeni“ što im viri praziluk ćaletu i kevi. U-je! Zujnem im dandaru pa da vide kako zujii! I tako, Tarzan oslobodi ovog svog  ćaleta-majmuna i zapale na drvo, kao u slobodu, ali ga onda neki džiber sa onolikom crnom kapom u crvenoj uniformi (ima takvi isti ispred Bakingemske palate) utepa iz puške. E onda im se Tarzan nanana nane, normalno nenasilno, jer je on fino vaspitan i zapali natrag u džunglu. Tu je meni nešto drugo zapalo za oko: kad neko u Srbijici nešto uprlja, baci kesu kroz prozor i tako to, kažu „kao da je došao iz džungle“. A ja nikada nisam čuo da je neko ko je došao iz džungle nešto usro. Tarzan je primer. Dokazano je da samo fini svet krlja kesu kroz prozor. Fino vaspitana gradska i seljačka deca iz poštenih kuća, naseljena u soliteru. Zato ne dam džunglu! Ni Tarzana! Naravoučenije svima otmenima koji ne ljube prirodu, Tarzan je izrazio vrlo jednostavno, u sebi, jedino što je bio fino vaspitan, jer je vaspitan u Džungli pa to nije izgovorio. Odnosilo se na njihove mame. Tako isto i ja. Ko baca kesu kroz prozor, ne poštuje selo gde je rođen, grad u koji je došao i obrnuto – m’rš iz moje priče. Što bi rekli na mom Dorćolu – mršutripiiippiiip i nemo’te vidim više da si otvorio ove moje redove, razbiću te ko plavuša novog džipa.

E, sad! Kakve veze Tarzan ima s mojim kuvanjem? Ima, prijatelji, ima, itekako. Tarzan, na primer, koliko je meni poznato, nije bio vegetarijanac. Znači, krljao je meso, mleko, jaja isto kao i trave, korenje, skakavce, pečurke. On je lik iz prirode, ali nikad nije jeo sirovo meso. Znači nije bio divljak. I nikad nije bio bolestan. I imao je sve zube u glavi. I živeo je ko zna koliko. Ustvari, još uvek živi. Dok ja o njemu pišem, a vi o njemu čitate, znači – živ je! Takođe, nije bio Srbin, ni bilo ko drugi sa brdovitog Balkana, ni pod razno. Pa šta je onda bio? Englez? Amer? Nadčovek? Neeee! Bio je Tarzan, rođaci! T A R Z A N! Razgovarao sa životinjama. Nije ubijao iz dosade, sporta i rekreacije. Nije bio patološki tip. Nije kršio zakone prirode. Nije trpao reke u cevke. Nije sekao drveće ko bezumnik. Nije trošio plastiku i sva ta sranja. Neee. Ugljen dioksid je proizvodio samo kad prdi. A i tad u ograničenim količinama, jer, on je ipak bio Erl, ne zaboravite. Plemić. A kad plemstvo roka, to nit’ se čuje, nit’ se vidi, niti smrdi. Nije to onaj seljački, smrdljivi događaj u koji se Srbi, Nemci i ostali Amerikanci kunu kao vrhunski rezultat vrhunskog pasulja. To je, bre, licemerje. Onaj Meksiko, zemlja velika, kujna skoro k’o naša, ljuta, prava, svaka kuća ima tradiciju pravljenja čokolade, al’ šta vredi, ovi Kolumbovi glupi pa glupi, otkriju Meksiko i u njemu pasulj. Suljpa. I prodaju to okolo. Do Kolumba (‘bem ga radoznalog) u Jevropi nisu imali pojma ni za suljpa, ni za krompir, biber su valjali k’o zlato, nisu znali za paradajz, papriku, ma ništa. Mrak! I onda im ovaj donese suljpa. Idi bre, Kolumbo, u pizdu materinu! Zasmrdeo si svet! Pored one fine čokolade ti uvališ svetu suljpa. I oni to prihvate i još kažu „prosto k’o pasulj“. A suljpa uopšte nije prost. Ali jeste modernima. Oni kupe konzervu i to podgreju i žderu. Kao nemaju vremena da ga skuvaju k’o ljudi. I onda čak i na ovom mom Dorćolu ima radnja na kojoj piše „Fast fud“! Izede mi ud taj fast fud. Što reko moj drug Peca iz Ribnice „Fak d kola, fak d pica, ol vi nid iz šljivovica“ (piše mu na majici, majke mi). A kad je onomad osveštavana crkva Svetog Prvomučenika Stefana na Povlenu, Peca donese pasulj. Taj je u međuvremenu od Kolumba (‘bem ga radoznalog) do danas dobio naziv „srpski pasulj“. Vid’ kakav je, k’o kesten! A kestenja više nema u Srbijici. Sve posekli. I sad, ceo svet bije salve od pasulja, a samo ga je Srbin prisvojio. Nije prisvojio majčinu dušicu ili lincuru, nije prisvojio slatko od šumskih jagoda, ali jeste pasulj: „srpski“, „vojnički“, ‘vakav, ‘nakav. I meri mu kvalitet jačinom zvuka i organoleptičkim intenzitetom. Ako je ceo svet postao od majmuna, Srbin je od svinje. Sto posto. Usvinji sve što do’vati. A taj pasulj pola Srbije (i šire) n’ume da napravi kako valja. Kakve sam ja sve splačine jeo! Od vojske pa dalje. Ima tu sto fora, kao par listova nane dok se kuva, onda ne nadima. Šatro. Istina je polovična – smanjuje intenzitet doživljaja, ali ga ne eliminiše. Ima čak i narodna pesma: „pasulj žuti, dupe muti – pasulj beli, dupe razveseli“. I šta sad ‘oćete? Da pišem kako se kuva suljpa? Ima neko ko ne zna da kuva suljpa?! Pa pitajte kevu, leba vam! Svaka keva normalnog muškog i ženskog deteta kuva najbolji pasulj i najjaču sarmu na svetu. Zato – pitajte kevu, nemojte mene. A i nisam ja keva, jbg…

I takooo. Srećan stoti, broj, dragi Cvejanove! Nadam se da će oni čitaoci koje ne poznajem uveličati svečanost ugledanjem na svetli lik Tarzana. Ovi koje poznajem su dobri. Nije što su moji…

  1. Za one koji ne znaju, evo jedna ekološka, kažu himna. Fina. Ko ume da peva, neka peva. Sve što peva, htelo bi da peva…

Ne dam da mi đubre kvari oka sjaj

aj aj aj aj

kazniću i ‘apsiću na robiju baciću

ne dam da mi đubre kvari oka sjaj

Ne dam da mi đubre ruži zavičaj

aj aj aj aj

ko mi ruži zavičaj izbiću mu oka sjaj

ne dam da mi đubre ruži zavičaj

Ja volim svoj zavičaj

ja volim svoj rodni kraj

spržiću ga kao zmaj

ko naruži moga srca raj

Autor je rođen 1958. god. u Beogradu. Osnivač i direktor firme ENVI TECH d.o.o. ,osnivač i izvršni direktor NVO za popularizaciju ekologije „Ekosfera“ i izdavač istoimenog časopisa. Tokom 35-godišnje karijere učestvovao u izradi preko 1000 studija i projekata iz oblasti vodosnabdevanja, zaštite voda, prečišćavanja otpadnih voda, upravljanja otpadom i reciklaže. Suosnivač Centra za hazard i ekološki menadžment „Green LIMES“, Pokreta za ekološko delovanje „Hrast“, Unije ekologa „UNECO“ i NVO „UnBeSo“, nacionalni tim lider svetskog pokreta Let’s do it! i suorganizator Svetskog dana čišćenja. Autor i saradnik na izradi više stručnih publikacija. Autor slikovnica za decu „Čistanka – Hajde da pričamo o otpadu“ i „Vila Dunavka i Ekosferci“. Autor publikacije „Ekološki izazovi Srbije“. Projekt menadžer fakulteta za primenjenu ekologiju Futura.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

SIGURNOSNO PITANJE *