Aktivisti, džiberi i izazovi…

Aktivisti, džiberi i izazovi…
Piše: Velimir Cvejanov

Aktivisti su, po jednoj od definicija, ljudi koji, sami ili zajedno sa svojim istomišljenicima, preduzimaju neke aktivnosti sa ciljem da izazovu promenu u društvu. Sve u svemu, sumnjivi tipovi, jer šta ima oni da traže neke promene, pa još u svoje slobodno vreme. Skupljaju smeće po javnim površinama, a da ne zarađuju na tome. Ometaju radnike komunalnih preduzeća zaduženih za čistoću, koji to smeće neće pokupiti, ali možda i hoće, ako ih ovi sumnivci ne preduhitre.

Aktivisti ne zarađuju na svom aktivizmu, ali vole da se promovišu, posebno na društvenim mrežama. Sakupljaju, čiste, peru, sklanjaju, pa se onda slikaju, čestitaju jedni drugima. Oni najopasniji se čak i udružuju, pa delaju u grupama, organizovano, kroz nevladine organizacije, a država ih, dobra i naivna, kakva jeste, još i finansira…
Sve u svemu, aktivisti akcijaju, a niko da se seti onih, bez kojih aktivizam ne bi ni postojao. To su džiberi.
Džiberi su pojava proistekla iz procesa šabanluka. Radi se o ogromnoj masi neorganizovanih pojedinaca, koje je teško definisati po nekoj izolovanoj karakteristici. Ima ih svih polova, uzrasta (prirodno, jer džiberluk se prenosi s kolena na koleno), svih stepena obrazovanja, od nepismenih pa do onih sa akademskim titulama. Za razliku od aktivista, koji delaju smišljeno, organizovano i sa određenim ciljem, džiberi su spontani, prirodni, svoje aktivnosti izvode svakodnevno i rutinski, često i nesvesno, ali temeljno. Oni prljaju gde god da se zateknu, za njih nema predaha. Dok aktivisti za svoje zavere koriste slobodno vreme, džiberi prljaju non-stop. Oni skoro dostižu onog vrhovnozabrinutog, koji ne stiže ni da spava ni da jede. Prljaju dok rade, prljaju dok se zabavljaju.
Mnogi od njih su svesni svojih postupaka. Znaju da čine nešto, što nije poželjno, nije čak ni dozvoljeno. Ipak, to ih ne sprečava, jer – isto to je radio i komšija Đoka, pa mu ništa ne fali… Ima ko je plaćen da to pokupi… Mrzi me da se cimam da to sad nosim negde, nemam ni pojma gde…
Naposletku, doći će aktivisti, pa će da pokupe za njima. Nezahvalni kakvi jesu, ti aktivisti će da prozivaju i kritikuju džibere, zaboravljajući da upravo njima treba da zahvale za svoje postojanje.
Do zabune dolazi kada aktivisti, skloni i međunarodnim kontaktima, sretnu svoje istomišljenike iz neke evropske zemlje, na primer. Ti stranci pojma nemaju, ne čiste ni reke, ni jezera, ni parkove ni igrališta. Ne čiste – jer je ono na čemu naši aktivisti izgiboše – javne površine – kod njih čisto… Ne mogu ni pristojan selfi da opale, nego se bave nekim ozonskim rupama, mikroplastikom, kitovima i nosorozima… Snobovi, lako je njima, oni nemaju džibere.

Evo jedne od najvećih zabluda kojima robujemo. Činjenica je da i oni imaju džibere, isto kao i mi. Ni aktivista nemaju ni manje ni više, baš kao mi. Nisu ni pametniji, ni vredniji od nas, isti su. Jedina stvar koju oni imaju, a mi nemamo, jeste – sistem. To je ono što se opširnije naziva uređenom državom sa funkcionalnim pravnim sistemom. Taj sistem je surov prema njihovim džiberima – drakonski ih kažnjava kada ih uhvati u šabaniji. Surovo taj sistem udara prestupnike po najosetljivijem organu – po džepu. I to sve, bez razlike u stepenu ili rangu džiberluka.
Kod nas ovo funkcioniše po sistemu – malo morgen. Ko je lud da kazni džibera, kad džiber ima pravo glasa. Ko će steći popularnost među ljudima, ako ih kažnjava? Dobro, neki su uspeli, štrpnuli penzosima lovu, ali su im i kobajagi vratili, a umesto kamate dali su ima nikad bolji život.
Sve u svemu, dragi aktivisti, srećno vam bilo, dok kao razigrani pokemoni trčkate naokolo, čisteći za džiberima. Valjda će se neko setiti, kada dođe i to vreme, da iskoristi svoje aktivističke veštine. Ume i jedan kružni pokret olovkom da zasmrdi, baš kao džibersko smeće koje kupite. Ali to, čini se, jedino može ostvariti pravi cilj svakog pravog aktiviste – #uhvatisistem.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

SIGURNOSNO PITANJE *