Vertikalna deponija – vizija budućnosti

Vertikalna deponija – vizija budućnosti

Na prestižnom Skyscraper takmičenju za nebodere budućnosti, mladi beogradski arhitekta Marko Dragićević  pobedio je sa projektom  ‘Methanescraper’  u konkurenciji sa još 480 radova širom sveta. Rad je ubrzo i publikovan na najposećenijim sajtovima arhitekture kao što su Archdaily i Dezeen, a objavljen je i u nekolicini internacionalnih časopisa. Skyscraper konkurs je prestižno internacionalno takmičenje koje se održava svake godine još od 2006. Akcenat je na konceptualnim soliterima budućnosti, gde se ispituju mogući tehnološki napreci kao i inovativno arhitektonsko-urbanističko projektovanje, sa ciljem rešavanja ekoloških, socijalnih i ekonomskih problema gradova 21. veka.

Marko je završio  XIII beogradsku gimnaziju (prirodno-matematički smer) 2012. a diplomirao  na arhitektonskom fakultetu u julu 2017. godine na smeru projektovanje. Već 4 godine radi kao demonstrator na fakultetu. Osvojio je  tri druge i jednu prvu nagradu na domaćim konkursima, osvojene u kolaboraciji sa  kolegama sa fakulteta, a  dva projekta koja su mu bila izložena u Londonu od strane Kraljevskog Instituta Britanskih Arhitekata (RIBA) 2015. i 2017. godine. U arhitekturi ga najviše interesuju industrijski objekti, infrastruktura i održivi razvoj. Pored arhitekture, bavi se i muzikom, kompjuterskom grafikom i grafičkim programiranjem.

O svom projektu Marko kaže:

Projekat je  nastao na arhitektonskom fakultetu, na studiju master teze ‘Ultrastruktura trećeg grada’ profesora Ivana Raškovića. Tema zadatka je bila da se ispita potencijalni gradski element budućnosti koji bi mogao da inicira dalji razvoj Trećeg Beograda (teritorija leve obale Dunava) u vezi sa postojećom izgrađenom strukturom (Stari i Novi Beograd). Nakon izučavanja problema sutrašnjih gradova, uzrokovanih konstantnim procesom urbanizacije i prenaseljenošću, odlučio sam da se bavim temom gradskog otpada i preispitam način na koji se on može odlagati i prerađivati u budućnosti.


Ubrzo sam došao na ideju vertikalne deponije, koja bi dala neka rešenja vezana za prostorne i ekološke probleme. Vertikalna deponija je deo reciklažnog kompleksa (Distrikt 3) projektovanog na strateškom mestu između Petrohemije i pančevačke rafinerije, Beogradske industrijske zone i deponije Vinča. Sama deponija-kula je zamišljena kao vertikalna infrastruktura koja služi za dobijanje izuzetno upotrebljivog metan gasa i pripomaže smanjenju stope zagađenja koje standardne deponije uzrokuju. Koncepcijski, struktura pomenute deponija-kule se sastoji od skeletne konstrukcije na koju se kače modularne kapsule. U kapsule se odlaže organski otpad, koji se vremenom raspada i time oslobađa metan gas. Metan se potom kolektorima (isti sistem koji se koristi u razvijenijim zemljama na deponijama, samo postavljem vertikalno) ekstraktuje iz kapsula i šalje u skladišnu cisternu, gde se na kraju transformiše u električnu energiju. Kada se materija u kapsuli potpuno razgradi, kapsula se može izvaditi, očistiti i ponovo napuniti. Ovakav princip tretiranja otpada takođe sprečava bilo kakvo zagađenje podzemnih voda i vazduha, uzrokuje znatno manje prostora potrebnog za deponiju, i pruža održiv energetski sistem. Takođe bi se sprečile i ekološke katastrofe tipa Vinča leta 2017. kada su se podzemne mase metana od prevelike temperature zapalile i prouzrokovale požar koji nije mogao da se ugasi skoro 3 meseca.

Na pitanje da li je projekat i za koje vreme primenljiv u praksi, Marko kaže:

Veoma je važno imati na umu da ovo nije operativni projekat koji ide u realizaciju, nego konceptualni. Cilj ovog eksperimentalnog projekta je da podstakne diskusiju i podigne svest o gradskom otpadu i kako se prema njemu, kao i prirodnom okruženju, mi kao građani ophodimo. Zbog toga, sam vizuelni identitet kule je dizajniran tako da (pomoću iskorišćenih i starih metalnih i drvenih panela, koji se na strukturu kače kao delovi fasade) ima distopijski ton i predstavlja manifest samog gradskog otpada, koji ne bi bio zatrpan zemljom, već bi bio vidljiv i lako primetanNa taj način bi ova megalomanska struktura, gledana iz daljine, mogla konstantno da podseća na naš ogromni uticaj na prirodno okruženje, a ujedno i da služi da se on u što većoj meri i umanji.

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

SIGURNOSNO PITANJE *