Porodica koja hoda po Zemlji i skuplja tuđ otpad

Porodica koja hoda po Zemlji i skuplja tuđ otpad

Na ličnu inicijativu, u svojstvu aktiviste, prvi put pišem za portal, koji je uz to, poslovni portal. Sa aktivizmom sam u čvrstoj vezi, što ne bih mogla reći i za biznis. Radim u privrednom društvu koje se bavi upravljanjem ambalažnim otpadom, dok se ekološkim aktivizmom bavim isključivo kao odgovoran građanin, intenzivno razmišljajući o budućnosti podmlatka i delujući svakodnevno. Tome učim i svoje tri kćerke, a učešće i podršku svoje jače polovine imam u izobilju.

Moja porodica uistinu jeste porodica sa ekološkim navikama. Tako nas predstavljaju kada se priča o onome što ‘’radimo’’ kada ‘’ne radimo’’. Naše slobodno vreme posvećeno je borbi za podizanje svesti o značaju zaštite životne sredine, aktivno i pasivno, što bi značilo da je naše ‘’slobodno’’ vreme ispunjeno intenzivnim razmišljanjem o unapređenju kvaliteta života gde god da se denemo.

Neki nas znaju jer moraju, neki su hteli da nas upoznaju, a većina nas vidi preko društvenih mreža kao porodicu koja nešto aktivno radi, svakodnevno.

To kako mi živimo, neuobičajeno je danas u Srbiji. Verovatno još porodica čini isto, ali se ne oglašava na društvenim mrežama, a trebalo bi, da nas neko pita.

Mada, morala bih da istaknem sledeću činjenicu: izuzetno smo cenili svoju privatnost do skoro, a onda smo shvatili da se ništa neće promeniti pozitivno u našoj lokalnoj zajednici, ukoliko ne pokrenemo neki vid inicijative. Ta inicijativa promoviše zaštitu javnog zdravlja i životne sredine; porodične akcije čišćenja gde god da se nađemo, smanjenje otpada, ponovnu upotrebu i prenamenu, reciklažu u našem domu i sve u svemu, oplemenjivanje života kroz prirodu i njena bogatstva. Hodamo po Zemlji, sa puno ljubavi, dostojanstva i odgovornosti. Kao nekada, kada nije bilo izobilja instant proizvoda i usluga, sa sredstvima koja su raspoloživa. Racionalno i skromno. Blizu reke i šume, poštujući zakone prirode i živeći u skladu sa njom.

Ali, živimo u vremenu digitala. Masa aktivnih korisnika u okidanju fotografija i snimanju videa objavljuje pozitivne sadržaje i bljuvotine, ratuje na mrežama, postuje, šeruje, lajkuje i komentariše. A koliko ljudi uradi nešto konkretno u realnosti, danas?

Svi znamo šta je selfi. Ta popularna pojava vremenom je evoluirala, i tako nakon fokusa na napućenim usanama, dekolteu i besprekorno našminkanom licu prelazimo na blažu varijantu i kao plus, za pozadinu dobijamo planinu, reku, jezero, more. A onda se, na našu sreću, pojavljuje izazov koji sa sobom nosi određenu dozu odgovornosti i ozbiljnosti, a nazvan je #trashchallenge, gde je, realno glupo, da se nafrakate, pa da sa napućenim usnama i dubokim dekolteom izađete da čistite smeće. Poenta je biti prirodan u ambijentu koji ste sopstvenim rukama počistili, jel? Svakako, jako pozitivan napredak. Ako ništa, bar imamo vizuelni efekat koji nam omogućava internet.

Taj grandiozni upliv smećarskog izazova u Srbiju započet je mnogo pre popularnog #trashchallange- a. Bilo nas je i pre koji smo skupljali smeće po prirodi i radili primarnu selekciju otpada, sa sve sitnom dečicom, ali nismo mislili da je važno stavljati to na društvene mreže. A onda dolazi trenutak kada shvatamo da školsko dvorište (one škole koju će naša deca pohađati) liči na divlju deponiju, bukvalno.

E tu smo se zapitali, šta mi kog đavola radimo ovde i da li zaista mislimo da je potrebno da gledamo samo sebe i svoje dvorište, ili bi ipak bilo zgodno da malo prodrmamo komšiluk i društvene mreže, pa da napravimo akciju čišćenja kako bismo im pokazali da, ako porodica sa troje male dece može da se sagne i pokupi smeće, zašto to ne bi mogao i bilo ko drugi, ko može da se sagne?!

I stvarno, sav onaj trud odvajanja otpada kod kuće i iz prirode i objašnjavanja matorcima, jer deca već znaju:

‘’ To je plastična boca, zove se PET ambalaža, ima reciklažni simbol sa brojem 1. E, njoj samo skineš čep i fiksni deo čepa, odvojiš etiketu, zgužvaš i baciš u džak za reciklažu. Samo to, ništa drugo!!’’,

pretočismo u akciju čišćenja priobalja Save u našem selu, na Svetski dan čišćenja 2018 godine. Tog dana, oko 50 duša: nastavnici i učenici iz škole Sv. Sava (škola za decu sa posebnim potrebama), upravnica vrtića sa osobljem, sportska društva i nekolicina građana ( uglavnom porodice sa decom i par komšija koji nas vole, jer smo slatki), čistili su priobalje reke Save u centru naselja i pokupili preko 400 kg otpada koji je na licu mesta selektovan i poslat na reciklažu u firmu koja posluje u našoj lokalnoj zajednici, a sav novac od reciklabilnog materijala doniran je školi Sveti Sava.

Možda ste primetili da neko bitan fali? Da. Osnovna škola. Ta ista škola čije dvorište liči na deponiju i koja nas je poterala da se iz revolta pokrenemo, nije nas udostojila ni odgovora na zvaničan dopis koji smo joj uputili, sa željom da se pokaže primer u našem selu. Moram priznati da se u njihovo ime sramim.

Spontanim koracima, nakon zimskog sna, kreće ekspanzija #trashchallenge- a u Srbiji zahvaljujući kampanji Trash Izazov Srbija koji pokreću Trash Hero Beograd i Ekostar Pak. I Srbija počinje da čisti. Čiste pojedinci, komšije, udruženja, škole, fakulteti, firme, pa čak i EU delegacija sa gradonačelniko Beograda i sa ministrom zaštite životne sredine. Neverovatan napredak, dabome. Selfiji pucaju na sve strane, kupe se PET boce sa Savskog nasipa i ori se: ‘’ Bravo! Bravo!’’ A osnovna škola u našem selu uvodi čišćenje dvorišta jednom nedeljno da zavara trag.

Vreme koje protiče čini da reku Savu ne vidimo više od:

– smeća koje pluta po njoj, jer država nema rešeno pitanje, za početak, primarne selekcije;

– splavova koji su zauzeli potez od Ušća do Dubokog i nizom uzvodno.

Pogled ka horizontu puca na nelegalno izgrađene kuće od betona i armature na jedinom beogradskom vodoizvorištu. Svaka ta vikendica, splav, sportski centar, restoran, kafana, udžerica, poseduje fekalnu cev ili septičku jamu kojom se skrnavi naša reka i to isto vodoizvorište, sa kojeg bi 2 miliona i kusur duša, trebalo da piju zdravu vodu, koju smo nekad imali. Više je nemamo, da se zna.

I tako, dok mi upinjemo svim snagama da se nešto promeni, i svakodnevno dajemo svoj maksimum, sa one strane gde bi trebalo da se desi promena, dobijamo samo poluinformacije, polurešenja, poluvreme.

Nastaviće se…

Marija Crna,

Walking by the Earth

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

SIGURNOSNO PITANJE *