Evropski zeleni dogovor stiže u Srbiju

Evropski zeleni dogovor stiže u Srbiju

Mikser Festival 2020: Zeleni dogovor za cirkularnu ekonomiju

Evropska unija je u proteklim decenijama ostvarila veliki pomak u smanjenju zagađenja i taj napor za očuvanjem životne sredine se može videti u Evropskom zelenom dogovoru, ambicioznom i obimnom zakonodavnom projektu čiji je glavni cilj eliminacija 50% emisija ugljen dioksida u odnosu na 1990. Na implementaciji ovih reformi se radi uprkos globalnoj pandemiji i trenutno se očekuje usvajanje Zelene agende za Zapadni Balkan koja je potencijalna osnova za buduću ekološku regulativu u Srbiji. Prema Ekonomskom i Investicionom Planu za Zapadni Balkan Evropske Unije u zemlje Zapadnog Balkana će biti uloženo 9 milijardi evra u narednih 7 godina i Zelena agenda će u sklopu tog plana predstavljati primenu Evropskog zelenog dogovora u Srbiji.

O tome je na panelu ‘Evropski zeleni dogovor u sklopu Mikser Festivala održanog u Zornića kući 8. i 9. oktobra, govorio Antoan Avinjon iz Delegacije EU u Srbiji. Ekološke reforme zahtevaju velike investicije u industriju, tehnologiju i sve pore društva, od seoskih gazdinstva do velikih kompanija. Poslovanje u skladu sa zaštitom životne sredine nije neisplativo kako mnogi veruju već donosi veću zaradu i više radnih mesta, kako je rekao ambasador Norveška u Srbiji Jorn Gjelstad. Srbija ima dobru početnu poziciju za korišćenje obnovljivih izvora energije i u ovom trenutku je bitno hitno smanjenje upotreba uglja i svaka manje štetna alternativa je dobrodošla, pa i gas, koji je u Srbiji gotovo pa zapostavljen.

Privatni sektor u Srbiji mora da održi korak sa ekološkim reformama Evropske unije da bi na njenom tržištu bio konkurentan i to je pored same društvene odgovornosti glavni motiv kompanijama da rade na uspostavljanju ekološki svesnog poslovanja.

Violeta Jovanović, izvršna direktorka NALED-a, rekla je da su kompanije koje su članice NALED-a u najvećoj meri upućene u temu Evropskog zelenog dogovora, jer dobar deo njih izvozi na tržište EU i imaju motivaciju da se usklade sa onim što su regulative i politike EU da bi njihovi proizvodi bili konkurentniji. NALED kao svoj glavni zadatak vidi da podstiče stalni javno-privatni dijalog, da bi dogovor koji se postigne bio i održiv,

Dejan Ostojić, specijalista za zelenu energiju u Svetskoj banci napravio je osvrt na razvoj evropskog zelenog dogovora i postignute rezultate:

– Evropa je postigla vrh emisija uglednika 1990. godine. U protekle 3 decenije nakon finansijske krize emisije su se ubrzano smanjivale, a glavni pokretači su bili politička aktivnost i konsenzus u Evropskoj uniji da bi Evropa trebala da ima jasne ciljeve za smanjenje emisije gasove staklene bašte. Rezultat nije izostao i Evropa ne samo da je postigla cilj od 20%, već ga je i prevazišla i on iznosi oko 23%. Evropska unija danas je u snažnoj poziciji – ima jasan koncezus i jasan smer definisan u Evropskom zelenom dogovoru. Stigle su nove poltike i nove ideje kako da se dalje radi na složenom cilju dekarbonacazije Evrope. Do 2020-te planirano je da se emisije uglenika smanje za 50% u odnosu na 90tu godinu. Iako još postoje diskusije kako to da se uradi, pokretačka sila je vrlo jasna.

Iako Sjedinjene američke države nisu poznate po velikim obećanjima u oblasti dekarbonizacije, ipak se desila prava revolucija. Dobri rezultati u dekarbonizaciji su posledica ne toliko političke volje već razvoja tehonologije. U poslednjih deset godina se povećala prozovodnja ulja, nafte i gasa, 11 miliona barela nafte su u 2019. postigle SAD i na osnovu toga Amerika je postala najveći proizvođač nafte i gasa u svetu uz Rusiju i Saudijsku Arabiju. Pitanje enegetike i dekarbonizacije je u ovom trenutku vrlo visoko kotirano i u debati predsedničkih kandidata, Bajdena i Trampa. Ni Kina ne ostaje po strani kada je u pitanju dekarbonizacija. Najavila je da će da prepolovi svoje korišćenje uglja do 2060. godine, ali to je težak zadatak i ambiciozan cilj kome ona posvećeno pristupa.

Nažalost, slika u Srbiji kada je dekarbonizacija u pitanju nije dovoljno jasna. Nedostaju sistemske procene, nismo videli sistemsku analizu emisija CO2 i štetnih gasova u Srbiji tokom proteklih 8 godina. CO2 pravi uticaj na klimatske promene u odnosu na to koliko smo ga emitovali ne ove, ili prošle godine, nego koliko smo ga emitovali u poslednjih 100 godina. Mi moramo da imamo polaznu osnovu. Kod nas je prisutan nedostatak centralnog regulatornog okvira, Zakon o klimatskim promenama nije još uvek donešen. Predstoji puno posla da se usvoji zakonska regulativa i Planovi prilagođavanja.

Srbija ima dobru početnu poziciju, čak 20% izvora obnovljivih izvora energije, što nemaju mnoge druge zemlje, tako da nema sumnje da Srbija može da uradi mnogo više. Procene su da Srbija može na 40% da poveća svoje izvore obnovljivih izvora energije.

Pitanje politike je važno, i to je ono što Srbija treba da nauči od EU. Pre svega porez na štetne gasove, jer tako mogu da se pokrenu mehanizmi koji će doprineti smanjenju emisija. Ali, ne možemo se lako izvući iz proizvodnje uglja, moramo prvo izračunati koliko će to da nas košta. U Nemačkoj je na primer urađena procena da je potebno 40 milijardi EUR kako bi se prestalo sa korišćenjem uglja. Druga važna lekcija dolazi iz SAD da je tehnologija jako važna i da postoje tehnološke mogućnosti koje još uvek nisu prisutne u Srbiji, a na čijem uvođenju treba da radimo.

Žarko Petrović, tim lider za vitalni razvoj UNDP, smatra da je najvažnije u vezi Evropskog zelenog dogovora to da je Evropa prva u svetu operacionalizovala ciljeve održivog razvoja. Zelena agenda se može posmatrati s jedne strane kao domaći zadatak, a sa druge kao plan razvoja koji podrazumeva da se razdvoji rast i razvoj od upotrebe resursa, odnosno da nam rast ne zavisi od toga koliko resursa i koliko energije upotrebljavamo. Važno je i da se niko ne ostavi sa strane u tom procesu.

Pre uključivanja Srbije u Evropski zeleni dogovor, kako je istakao Siniša Mitrović, rukovodilac Centra za cirkularnu ekonomiju PKS-a, Srbiji treba sprski zeleni dogovor:

– Nemamo nacionalni konsenzus kako mi kreiramo našu budućnost i šta mi hoćemo prvo od nas samih, pa onda šta hoćemo od svog okruženja i još uvek se traga za tim ko treba da bude arhitekta tog sistema. Zato je važno da post covid tranziciju iskoristimo, jer je kriza šansa koju ne treba propustiti. Sada treba ovaj naboj i ovaj osećaj koji građani imaju kada je ekologija u pitanju pretvoriti u jednu novu agendu budućnosti, koja treba da bude otporna, inkulzivna i dinamična. Posebno u delu industrijskog rasta koji mora biti potpuno zelen. Napredak je ostvaren u tome što smo dobili Strategiju industrijalizacije Srbije 2020-2030, koja kao dva stuba ima digitalizaciju i cirkularnu ekonomiju. Kada se sve to posmatra kroz proces zelenog dogovora za zapadni Balkan, vidimo da je to izazov koji mi ne možemo napustit. Mi nismo više u poziciji da biramo da li mi to hoćemo ili nećemo. Moramo. 

Ono u čemu se svi sagovornici slažu jeste da glavnu ulogu u primeni Evropskog zelenog dogovora u Srbiji igra sama država. Zelena transformacija je sveobuhvatan, komplikovan i zahtevan proces koji zahteva posvećenost i angažovanje državnih organa i investicije i izuzetno velik trud, pogotovo u odnosu na sadašnje stanje, a delovanje po ovom pitanju je neizbežno. Dakle – moramo!

Panel o Zelenom dogovoru možete pogledati na Mikserovom Youtube kanalu, na ovom LINKU