Od 8.300 miliona tona neiskorišćene plastike proizvedene do kraja 2015. godine, 6.300 miliona tona je bačeno. Većina tog plastičnog otpada i dalje je sa nama, zakopana na deponijama ili zagađuje životnu sredinu. Mikroplastika je pronađena u antarktičkom morskom ledu, u crevima životinja koje žive u najdubljim okeanskim rovovima i u vodi za piće širom sveta. U stvari, plastični otpad je sada toliko rasprostranjen da su istraživači sugerisali da bi mogao da se koristi kao geološki indikator antropocena.
Ali, šta ako bismo mogli da mahnemo čarobnim štapićem i uklonimo svu plastiku iz naših života? Za dobrobit planete, to bi bila primamljiva perspektiva – ali brzo bismo shvatili koliko je plastika prodrla u svaki aspekt našeg postojanja. Da li je život kakav poznajemo uopšte moguć bez plastike?
Ljudi su hiljadama godina koristili materijale slične plastici, kao što je šelak – napravljen od smole koju luče laki insekti. Ali plastika kakvu danas poznajemo izum je 20. veka. Bakelit, prva plastika napravljena od fosilnih goriva, izumljena je 1907. Tek posle Drugog svetskog rata proizvodnja sintetičke plastike za upotrebu van vojske zaista je uzela maha. Od tada se proizvodnja plastike povećavala skoro svake godine, sa dva miliona tona u 1950. na 380 miliona tona u 2015. Ako se nastavi ovim tempom, plastika bi mogla da čini 20 odsto proizvodnje nafte do 2050. godine, piše Bi-Bi-Si.
Danas je ambalažna industrija daleko najveći korisnik primarno dobijene plastike. Ali, ona se koristi i na mnogo više dugotrajnih načina: ona je u našim zgradama, transportu i drugoj vitalnoj infrastrukturi, a da ne spominjemo naš nameštaj, uređaje, televizore, tepihe, telefone, odeću i bezbroj drugih svakodnevnih predmeta.
Sve ovo znači da je svet u potpunosti bez plastike nerealan. Ali zamišljanje kako bi se naši životi promenili ako bismo iznenada izgubili pristup plastici može nam pomoći da shvatimo kako da uspostavimo novi, održiviji odnos sa njom.
U bolnicama bi gubitak plastike bio poražavajući. Plastika se koristi za rukavice, cevčice, špriceve, kese za krv, epruvete za uzorke i još mnogo toga. Dok su neki hirurzi tvrdili da se plastika za jednokratnu upotrebu previše koristi u bolnicama, trenutno su mnogi plastični medicinski predmeti neophodni i životi bi bez njih bili izgubljeni.
Neki svakodnevni plastični predmeti takođe su vitalni za zaštitu zdravlja. Kondomi i dijafragme su na listi osnovnih lekova Svetske zdravstvene organizacije, a maske za lice – uključujući hirurške maske i respiratore na bazi plastike, kao i platnene maske za višekratnu upotrebu – pomogle su da se uspori širenje virusa Covid-19.
Naš sistem ishrane takođe bi se brzo raspao. Ambalažom štitimo hranu od oštećenja u transportu i čuvamo je dovoljno dugo da stigne do polica supermarketa, ali i za komunikaciju i marketing.
Nisu samo potrošači ti koji bi morali da promene svoje navike – lanci snabdevanja supermarketa su optimizovani za prodaju upakovanih proizvoda. Lako kvarljiva roba koja se transportuje od farme do supermarketa, kao što su špargle, boranija i bobičasto voće, mogla bi da završi ostavljena na poljima, neubrana.
Čak bi i konzerve paradajza i pasulja loše prošle, jer imaju unutrašnji plastični premaz za zaštitu hrane, tako da bismo morali da kupujemo sušene mahunarke u papirnim kesama i da ih kuvamo kod kuće.
Zamena plastične ambalaže imala bi negativne efekte na životnu sredinu. Dok staklo ima neke prednosti u odnosu na plastiku, kao što je beskrajno recikliranje, staklena boca od jednog litra može da teži čak 800 g u poređenju sa plastičnom od 40 g. Ovo dovodi do toga da staklene boce imaju veći ukupni uticaj na životnu sredinu u poređenju sa plastičnim za mleko, voćni sok i gazirana pića. Kada te teže boce i tegle treba da se transportuju na velike udaljenosti, emisije ugljenika rastu još više.
Na neki način, međutim, promena pakovanja hrane bila bi lakši deo, ali bez plastike, industrijska poljoprivreda kakvu poznajemo bila bi nemoguća.
Život bez plastike bi takođe zahtevao promenu u načinu našeg oblačenja. U 2018. godini, 62 odsto tekstilnih vlakana proizvedenih širom sveta bilo je sintetičko, napravljeno od petrohemijskih proizvoda. Dok bi pamuk i druga prirodna vlakna, poput konoplje, bili dobra zamena za deo naše odeće, povećanje proizvodnje kako bi se zadovoljila trenutna potražnja bilo bi skupo.
Takođe bismo brzo ostali bez cipela. Pre nego što se pojavila rasprostranjena sintetička plastika, cipele su se često pravile od kože. Ali, danas na Zemlji ima mnogo više ljudi, pri čemu svako ima mnogo više pari cipela: samo 2020. proizvedeno je 20,5 milijardi pari obuće, a neizvodljivo je da se za svaku osobu na planeti proizvedu kožne cipele.
Međutim, postojale bi prednosti u svetu bez plastike: izbegli bismo štetne efekte koje ona ima na naše zdravlje.
Pretvaranjem nafte i gasa u plastiku oslobađaju se toksični gasovi koji zagađuju vazduh i utiču na lokalne zajednice. Štaviše, hemikalije koje se dodaju tokom proizvodnje plastike mogu poremetiti endokrini sistem, koji proizvodi hormone koji regulišu naš rast i razvoj. Dve najbolje proučavane od ovih hemikalija koje ometaju rad endokrinog sistema su ftalati, koji se koriste za omekšavanje plastike, ali se takođe nalaze i u mnogim kozmetičkim proizvodima, i bisfenol A (BPA), koji se koristi za stvrdnjavanje plastike i obično u oblogama limenki.
Kada se ove hemikalije koriste u ambalaži za hranu, one mogu da prodru u samu hranu i da završe u našim telima.
Neki ftalati mogu da smanje proizvodnju testosterona, smanjujući broj spermatozoida i povećavajući probleme sa plodnošću kod muškaraca. BPA, s druge strane, imitira estrogen i povezan je sa povećanim rizikom od reproduktivnih problema kod žena. Ali problemi su povezani i sa brojnim štetnim efektima na zdravlje u skoro svim biološkim sistemima, ne samo u reproduktivnom sistemu, već i u imunološkom, neurološkom, metaboličkom i kardiovaskularnom sistemu.
Ali šta je sa plastikom koja je već u okeanima? Možemo li ikada da je očistimo? Neki materijali koji se nalaze na morskom dnu postali su samo deo ekosistema. Sa plutajućom plastikom, s druge strane, imamo šansu da se borimo.
Istraživači smatraju da će većina plastike koja pluta u okeanu na kraju biti isprana ili zakopana duž naše obale. Trenutno se nešto od te plastike na obalama uklanja zamkama za smeće i staromodnim čišćenjem plaža, što između ostalog ima velikog značaja i za morske životinje.
Vađenje većih komada plastičnog otpada takođe bi sprečilo njihovo razbijanje u mikroplastiku. Većina mikroplastike pronađene daleko od obale je iz 1990-ih ili ranije, što sugeriše da su većim komadima potrebne decenije da se razlože. Znači da, ako prestanemo da zagađujemo okeane plastikom, mikroplastika bi nastavila da se povećava tokom narednih decenija, ali bismo uklanjanjem postojećeg otpada mogli da zaustavimo taj porast.
U svetu bez plastike, pravljenje novih vrsta plastike od biljaka moglo bi da izgleda primamljivo.
Plastika na biološkoj bazi, koja ima mnoge od istih kvaliteta kao i petrohemijska plastika, već je u upotrebi. Polimlečna kiselina na bazi kukuruznog skroba (PLA), na primer, koristi se za pravljenje slamki koje se gotovo ne razlikuju od svojih plastičnih parnjaka iz fosilnih goriva – za razliku od papirnih slamki koje se raskvase pre nego što popijete piće. Neke, ali ne sve, plastike na biološkoj bazi su biorazgradive ili kompostirajuće. Ali većini te plastike i dalje je potrebna pažljiva obrada, često u industrijskim postrojenjima za kompostiranje, kako bi se osiguralo da ne opstane u životnoj sredini.
Jedna studija pokazala je da bi zamena plastike fosilnih goriva alternativama na biološkoj bazi mogla da zahteva između 300 i 1650 milijardi kubnih metara vode (300-1650 triliona litara) svake godine, što je između 3 i 18 odsto globalnog prosečnog vodenog otiska. Prehrambeni usevi bi, u tom slučaju, mogli da se koriste za proizvodnju plastike, što bi predstavljalo veliki rizik za bezbedno i nesmetano snabdevanje hranom.
Ali pokušaj da se uporedi uticaj bioplastike na životnu sredinu sa konvencionalnim je težak, ne samo zato što plastika na bazi fosilnih goriva ima prednost.
Pravljenje plastike od biljaka ne bi nužno rešilo zdravstvene probleme koji proizilaze iz materijala. Iako su istraživanja na ovu temu oskudna, verovatno da će se aditivi slični onima koji se koriste u konvencionalnoj plastici takođe koristiti u alternativama na biološkoj bazi, jer su svojstva koja su potrebna za materijale ista.
Jasno je da zamena jednog materijala drugim neće rešiti sve naše probleme sa plastikom. Već postoji pritisak da se otkrije koja je plastika nepotrebna, koja može da se izbegne i koja je problematična, a nekoliko zemalja, uključujući SAD, Veliku Britaniju, Australiju, Novi Zeland i region Pacifičkih ostrva, imaju za cilj da ih postepeno ukinu. Da bismo otišli još dalje, mogli bi da odlučimo da koristimo samo plastiku koja nam je zaista potrebna.
Ali ta neophodna plastika specifična je za kontekst i nije zakon. Na nekim mestima, na primer, jedina bezbedna voda za piće upravo je u plastici. U takvim sredinama treba da bude razvijena infrastruktura za vodu za piće kako se ne bi oslanjali na pakovanu vodu, ali sada ta plastika je neophodna.
Razmišljanje o celom životnom ciklusu bilo kog novog materijala, uključujući ono što radimo sa njima kada više ne služe svojoj svrsi, bilo bi od suštinskog značaja.
Tada bi najveća promena sa kojom bismo se suočili bila preispitivanje naše kulture bacanja. Morali bismo da promenimo ne samo način na koji konzumiramo artikle – od odeće i hrane do mašina za pranje veša i telefona – već i način na koji ih proizvodimo.
Bez plastike možda bismo čak morali da promenimo način na koji govorimo o sebi. Možda bismo otkrili i da, uprkos svemu što je zaista dobra plastika učinila, nisu sve promene načina života koje je omogućila bile pozitivne.
Ako je reč o plastičnoj ambalaži koja nam omogućava da uzmemo ručak i da jedemo u pokretu ili o plastičnim uređajima koji znače da smo uvek u kontaktu, onda bi mogli da zaključimo da bi bez toga naši životi i način na koji funkcionišemo možda morali da budu malo manje uzbudljivi. A kada bi se sve to oduzelo, život bi se usporio. I – da li bi to bilo tako loše?
izvor: www.politika.rs
