Vest da kompanija Eliksir Zorka (Elixir Zorka) iz Šapca namerava da proširi kapacitete za skladištenje opasnog i neopasnog otpada, izazvala je zabrinutost pa i proteste dela šabačke javnosti. Iz kompanije, čija primarna delatnost je proizvodnja mineralnog đubriva, demantuju sve navode o prekomernom zagađenju koje, po tvrdnjama aktivista, emituju, a kako bi za to izneli i konkretne dokaze, otvorili su vrata svojih postrojenja za ekipu N1.
U Šapcu, na 42 hektara zemljišta tik uz obalu Save, prostire se kompleks kompanije Eliksir Zorka. Na toj lokaciji, hemikalije su se proizvodile još pre Drugog svetskog rata. Novi život propali industrijski gigant dobija 2011. godine, kada ga kupuje domaća kompanija Eliksir group i na mestu devastiranih objekata izgrađuje potpuno novu fabriku.
Primarna delatnost im je proizvodnja mineralnog đubriva, sekundarna skladištenje otpada. Skladište, u kom je naša kamera dočekana sa odbrodošlicom.
„Mi se danas nalazimo u skladištu opasnog otpada na lokaciji Eliksir Zorka, mineralna đubriva, ograna Eko lager“, kaže Igor Radoš, direktor Eko Lagera.
N1: Dakle sve ovo što se nalazi oko nas je opasan otpad, a mi nismo u opasnosti?
Radoš: Upravo tako, kao što možete da vidite, otpad koji se nalazi pored nas je pre svega upakovan, ustrečovan, upakovan je u ambalažu koja sertifikovana, i možete da vidite da se ovde nalaze različite vrste otpada, da svaki otpad ima svoju ličnu kartu, da ima svoje odeljenje u kom se nalazi… Postoji niz generalnih i specijalističkih mera prevencije koji mi ovde sprovodimo.
Osamnaest vatrogasaca u krugu fabrike, protivpožarna oprema, video nadzor i fizičko obezbeđenje koje svakodnevno pregleda hale, neke su od preventivnih mera koje mogućnost ekološkog akcidenta praktično eliminišu, uveravaju nas inženjeri.
Deo šabačke javnosti, ipak nisu uverili, pa je vest da će se kapaciteti skladištenja otpada proširiti i na ove, i dalje prazne magacine, izazvala paniku u delu šabačke javnosti. Pa i niz vesti koje su kasnije demantovane poput one da će se u Šabac uvoziti opasan otpad iz cele Evrope ili one da se iz fabrike u reku izlivaju opasne materije. Kompanija je oranizovala dve javne debate na koje su bili pozvani svi građani, a ispred fabrike organizovani su i protesti, u kojima su učestvovale i „Mame Šapčanke“.
Iz udruženja „Mama Šapčanke“ se pozivaju na zvanična dokumenta dostupna na sajtu Ministarstva zaštite životne sredine u kojima se navodi da „cilj tretmana otpada jeste zapravo korišćenje otpada umesto sirovina“ kao i da će se „nakon tretmana otpada, dobijeni proizvod skladištiti u okviru kompleksa kompanije“, zbog čega izražavaju zabrinutost zbog potencijalnog negativnog uticaja na životnu sredinu. Iz tog udruženja posebnu pažnju skreću na činjenicu da kompanija „Eliksir Zorka“ ima i dozvolu za skladištenje amonijum nitrata, koji je više puta povezivan sa velikim industrijskim nesrećama, kao što je bila eksplozija u Bejrutu avgusta 2020. godine, kada je praktično razoren glavni grad Libana.
Što se tiče navoda o korišćenju otpada umesto sirovina, iz uprave kompanije poručuju da oni primenjuju koncept cirkularne ekonomije, kao što je praksa i u fabrikama hemijske industrije širom Evropske unije, te da po svim dozvolama imaju pravo da koriste alternativne sirovine umesto osnovnih sirovina. „To se ne odnosi na otpad koji skladištimo, koji su snimile i kamere TV N1 i za koji smo tražili proširenje dozvole. To su odvojeni biznisi. Mi smo na cirkularnu ekonomiju ponosni, i hoćemo to da promovišemo, a ne da krijemo“, navode iz ove kompanije u odgovorima na pitanja koja im je u vezi sa sumnjama šabačkih aktivista uputila N1.
I pored spremnosti uprave kompanije da iste ove grafikone pokaže i zabrinutim aktivistima, nepoverenje građana je razumljivo i očekivano, kažu nezavisni stručnjaci.
„Ono što ovde imamo jeste klasično nepoverenje u institucije i klasičan nedostatak institucija koje su decenijama razarane i danas nemate autoritet jednog ministarstva ili inspektora koji će da kaže – ovo je rađeno u skladu sa zakonom i to je rađeno onako kako treba. Nego imate situaciju da, sa jedne strane, imate apsolutno nepoverenje građana prema onome što se radi, sa druge strane, potrebu privrede da se dalje razvija i privređuje. I onda u tom nedostatku institucija dolazi do sukoba“, navodi Igor Jezdimirović, iz organizacije „Inženjeri zaštite životne sredine“.
Predlog za rešenje konflikta stiže iz kompanije i to na način koji bi u dosadašnjoj praksi bio presedan – spremni su, kažu, da finansiraju skupu opremu za merenje kvaliteta vazduha, koju bi ustupili aktivistima da sami formiraju komisiju, čiji bi zadatak bio – nezavisan, takoreći građanski monitoring.
Više na portalu N1
Autor:Ksenija Pavkov
