Srbija, ekologija i komunalni otpad: Manji račun za smeće, veća šteta za životnu sredinu

Srbija, ekologija i komunalni otpad: Manji račun za smeće, veća šteta za životnu sredinu

Pravilno odlaganje otpada poskupelo bi račune ljudima u Srbiji, ali dugoročna šteta od nesanitarnih deponija može koštati mnogo više, kažu stručnjaci.

Dvorište Marka Vukomanovića u naselju Supnje u Raškoj, na jugu Srbije, gleda na nesanitarnu deponiju na drugoj strani Ibra. Ona se 2019. zapalila.

„Prošle godine je došlo do požara i to jeste bio problem“, govori on za BBC na srpskom.

Stručnjaci kažu da su požari česti na nesanitarnim deponijama – mestima gde komunalne službe jednostavno ostave otpad, koji se gomila.

Srbija je planirala da do 2019. godine izgradi 26 regionalnih sanitarnih deponija, na kojima se primenjuju tehnologije upravljanja otpadom, ali je do sada izgrađeno svega deset.

Razlog čestih požara na nesanitarnim deponijama je što se iz otpada oslobađa metan – otrovni gas koji je lako zapaljiv. Jedna od posledica je i zagađenje vazduha.

„Zamislite samo kada biste kantu za smeće, koju imate u kući, istresli i zapalili“, kaže Igor Jezdimirović iz organizacije Inženjeri zaštite životne sredine.

Sanitarno odlaganje smeća može da spreči zagađenje, ali to bi za građane značilo poskupljenje računa za odnošenje otpada.

U Srbiji nastaje 2,23 miliona tona komunalnog otpada godišnje, prema istraživanju Inženjera za zaštitu životne sredine iz 2018. godine.

„Pijaća voda nije kozmetičko pitanje“

Nacionalna Strategija upravljanja otpadom 2010-2019. podrazumevala je zatvaranje postojećih nesanitarnih deponija i uređenje prostora na kom se nalaze, uz izgradnju 26 regionalnih sanitarnih deponija.

Međutim, po isteku roka, opština Raška i dalje nema regionalni centar na koji bi, zajedno sa okolnim gradovima poput Novog Pazara i Kraljeva, mogla bezbedno da odlaže komunalni otpad.

Novi Pazar, udaljen od Raške dvadesetak kilometara uzvodno, odlaže otpad na nesanitarnu gradsku deponiju na obali reke Raške.

„Ta deponija nam pravi ozbiljne probleme“, kaže Marko Vukomanović.

On objašnjava da se otpad sliva ka Raškoj, zbog čega je do pre dve godine reka u gradu bila vidno zagađena.

Problem je ublažen 2018. godine, kada je firma za upravljanje ambalažnim otpadom Sekopak izgradila ekološku branu, koja zaustavlja plastiku i drugi krupan otpad na putu nizvodno.

Međutim, kako objašnjavaju iz Poslovnog udruženja komunalnih deponija – Komdel, okom vidljivi otpad nije jedni problem.

Na deponijama se dešavaju mnogi hemijski procesi: pored lako zapaljivih gasova, smeće ispušta i ocedne tečnosti sa štetnim materijama, uključujući teške metale.

Ako štetne materije dospeju u zemljište, one ga truju, a mogu da prodru i do podzemnih voda.

Preko podzemnih voda, mogu da zagade izvorišta pitke vode.

„To je najveći rizik sa nesanitarnim odlaganjem“, kaže Lazar Krnjeta iz Komdela.

Ako je deponija pored reke, kao što je slučaj u Novom Pazaru, ocedne vode idu pravo u reku.

„Pijaća voda nije kozmetičko pitanje, tu se radi o egzisteniciji“, kaže i dodaje da se radi o „kapilarnim pojavama, koje se teško otkrivaju“.

Kućno smeće

Inženjeri zaštite životne sredine primećuju da je dodatni problem „što otpad koji se stvori u kući nije mahom organski“, pa da se lako razgradi.

U kantama u našim domovima, pored ljuski od jajeta i kora od jabuke, ima plastike, aluminijuma, stakla i tetrapak ambalaže.

Kada ne prođu tehnološki tretman, materije iz ovog smeća zagađuju životnu sredinu.


Šta je komunalni otpad i koliko ga ima?

U komunalni otpad spada sve što običan čovek baci u kućnu ili javnu kantu za smeće.

Prema podacima novosadske organizacije Inženjeri zaštite životne sredine Srbije za 2018. godinu, u zemlji se godišnje napravi 2,23 miliona tona komunalnog otpada.

Prema računici Komdela, jedna tročlana porodica u Srbiji napravi oko jednu tonu otpada godišnje.


„Kako bi se otpad negde odložio, potrebno je da se prvo sistemski prikupi“, kaže Igor Jezdimirović iz Inženjera zaštite životne sredine.

Tu se pojavljuje prvi problem, jer je samo 80 odsto teritorije Srbije pokriveno sistemom za prikupljanje otpada, kažu iz ove organizacije.

Međutim, sve i da ujutro čujete komunalce kako istresaju kontejner u kamion, što znači da ga voze na zvaničnu deponiju, znajte da problemima sa smećem tu nije kraj.

Zvuk đubretarskog kamiona koji odlazi samo znači da se problem premešta na drugo mesto – van vidokruga ljudi.

Zašto su sanitarne deponije važne?

„Najveći deo deponija u Srbiji su ekološki nebezbedne deponije, koje zagađuju životnu sredinu“, kaže Krnjeta.

Otpad na njima jednostavno ostaje i vremenom se gomila.

Međutim, „nisu sve deponije iste“ i nisu sve podjednako opasne za životnu sredinu, kažu iz Komdela.

Na sanitarnim deponijama, gde se primenjuju tehnologije upravljanja otpadom, osigurava se da životna sredina minimalno trpi zbog gomilanja đubreta.

Ocedne vode i otrovni, zapaljivi gasovi se na sanitarnim deponijama prikupljaju, čime se štite zemljište, voda i vazduh.

Srbija danas ima 10 regionalnih sanitarnih deponija (Užice, Lapovo, Kikinda, Jagodina, Leskovac, Pirot, Sremska Mitrovica, Pančevo, Vranje i Subotica), dok Gornji Milanovac ima lokalnu sanitarnu deponiju.

Igor Jezdimirović iz Inženjera zaštite životne sredine kaže da je deponija u Subotici u probnom radu i „ne ispunjava funkciju“.

„Subotica još uvek, pored ove deponije, koristi nesanitarnu deponiju u drugom delu grada kao osnovnu deponiju na koju odlaže komunalni otpad“, kaže on.

Sanitarne deponije kod Inđije i Nove Varoši još uvek su u izgradnji, kao što su bile i 2016. godine.

Pored toga što minimizuju štetu po životnu sredinu, ističe Krnjeta, sanitarne deponije su dugoročno najjeftinija opcija u trajnom zbrinjavanju otpada.

Otpad se razvrstava u pratećim postrojenjima na deponiji, pa jedan deo odlazi na reciklažu, drugi na biološki tretman i tako dalje.

„Tehnologija koja se tamo primenjuje omogućava izdvajanje korisnih delova iz otpada, pa se nešto novca vraća“, objašnjava Krnjeta.

Šta bi sanitarno odlaganje značilo za naš džep?

Prema podacima Komdela, prosečna cena usluge iznošenja smeća za domaćinstva je 5,69 dinara po kvadratnom metru.

To što znači da prosečan račun za smeće u Srbiji iznosi nešto manje od 400 dinara, ili oko tri evra.

Iz Komdela ističu da iako ne postoji tehnologija da se saniraju nastale ekološke posledice, kao što su zagađena vodoizvorišta, itekako postoji način da se sanitarnim odlaganjem spreči dalje zagađenje.

Međutim, za građane bi to značilo povećanje računa za iznošenje smeća.

„Smeće mora da dobije na vrednosti da bi se isplatila tehnološka obrada“, dodaje Krnjeta.

Deponija u blizini Jagodine

Da bi se uspostavio održiv sistem u Srbiji potrebno je da cene komunalnih usluga poskupe u proseku za 26 odsto, prema računici Komdela.

Iz te organizacije dodaju da lokalne samouprave ništa ne sprečava da povećaju cene: prema Zakonu o komunalnim uslugama, lokalna komunalna preduzeća mogu sama da formiraju cene prema lokalnim prilikama i realnim proračunima.

„Kada bi prosečan račun za smeće u Srbiji iznosio oko 600 dinara, đubre bi dovoljno vredelo da se iz tog novca finansira adekvatno postupanje sa otpadom“, navodi Krnjeta.

Ako ne postoji zakonska prepreka, šta je onda kočnica?

Iz Komdela smatraju da je glavni razlog je što „političari ne vole da saopšte građanima da će ih to koštati“.

„To su kratkoročne koristi zbog kojih pravimo dugoročne štete“, zaključuje Krnjeta.

Igor Jezdimirović naglašava da se napori ekologa zasnivaju na prevenciji.

„Čini mi se da je ljudima teže da shvate koliki je to problem jer je teško dokazivo da se neko razboleo baš zbog zagađenja, ali je činjenica da život u zagađenoj životnoj sredini znači da su ljudi manje otporni na bolesti“.

Osim toga, dodaje, postoje i konkretne, ekonomske posledice po ljude.

„Nekretnine pored deponija manje vrede, hrana koja se tu proizvodi prodaje se za manju cenu“, govori Jezdimirović.

Iz Komdela dodaju da bi, u slučaju korekcije cena, prosečan izdatak za jednu porodicu iznosio od 390 do 600 dinara mesečno.

To je tek nešto više od jedan odsto prosečne neto zarade u Srbiji, koja zvanično iznosi 450 evra.

Za Marka Vukomanovića, to bi značilo najviše 200 dinara veći račun za smeće – koliko otprilike košta jedno veliko pivo u kafiću u Raškoj.

Njegova četvoročlana porodica plaća račun za smeće od oko 400 dinara mesečno, što prema podacima Komdela odgovara republičkom proseku od oko tri evra.

„Mislim da to nije mnogo“, govori Marko.

On kaže da je deponija koja se 2019. zapalila „dovoljno udaljena“, pa inače nema većih problema sa njom, ali voljan je da plati skuplje za odnošenje smeća.

„Verujem da to ni mnogim drugim građanima ne bi bio problem“, kaže Marko.

izvor: www.bbc.com

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

SIGURNOSNO PITANJE *