Zatrpaće nas brda električnog otpada

Zatrpaće nas brda električnog otpada

Skupo smo ih platili i nadamo se da će trajati večno. Ali, električni uređaji prilično brzo završavaju u kanti za smeće. Sada već imamo brda takvog problematičnog otpada. Kako to uopšte rešiti?

Kako piše Deutsche welle na srpskom, kada ih nabavimo radujemo se: mobilne telefone, računare, frižidere, ali i solarne panele i uređaje svih vrsta. Ali, u razvijenom svetu se čim „novi“ dođe u kuću odmah postavlja i pitanje: šta sa „starim“?

Prosečan Amerikanac svake godine proizvede oko 19 kilograma električnog otpada, svaki Nemac skoro 23 a Norvežanin čak preko 28 kilograma. Sve se to onda zbraja u brda od preko 53.000.000 tona električnog otpada koliko smo svi zajedno uspeli da stvorimo. Poređenja radi to je masa oko 5.300 Ajfelovih kula, stoji u izveštaju novog „Global E-Waste Monitor“ Ujedinjenih nacija za prošlu godinu.

Čak i ako „stari“ više ne radi pomislićemo kako on ipak još nešto vredi: na kraju krajeva skupo smo ga platili kad je bio nov. I imamo pravo: u njima po pravilu ima i dragocenih sirovina: zlata, platine, bakra, retkih metala… U toj planini električnog otpada se zapravo krije vrednost od oko 57 milijardi dolara.

MIlijarde u đubretu 

Bolje ne pitaj gde je „stari“

Uprkos tome proteklih godina se manje od petine takvog otpada na pravilan način sakupilo i recikliralo. Jedan deo završava kod posrednika, koji ih popravljaju i prodaju onima kojima je dovoljan i polovan – ali današnje aparate je sve teže popraviti. A ostatak – završava kojekako i po pravilu na granici zakona. Mnoge mrzi da odlaze do postrojenja za reciklažu samo zbog jednog miksera koji je otkazao poslušnost: često će završiti u običnom smeću, a onda na deponiji ili će biti spaljen.

Jednom značajnom delu takvog otpada je sudbina još mutnija, tako da se ni ne zna koliko ga tačno ima: procene variraju od 7 pa sve do 20 odsto. Nakon što se dobila naknada za zbrinjavanje takvog otpada on na papiru prestaje da bude to što zapravo jeste i odlazi negde daleko. I baš to onda po pravilu završava na divljim deponijima na istoku Europe, Azije ili Afrike.

Tamošnjoj sirotinji je i to izvor zarade: golim rukama kopaju po tim starim uređajima, najčešće ih pale kako bi metale razdvojili od plastike. Ekološki gledano, to je katastrofa epskih razmera: ta naša brda električnog otpada sadrže oko 50 tona žive, 71.000 bromiranih usporivača plamena, čitavo mnoštvo ostalih hemijskih sastojaka kojima nipošto nije mesto u čovekovoj sredini i u ljudskim plućima. Samo kada je reč o ugljendioksidu to je oko 98 miliona tona.

Otpad raste brže nego BDP

I što je najgore: ta brda električnog otpada rastu velikom brzinom, u poslednjih pet godina brže nego što je rastao bruto društveni proizvod (BDP) svih zemalja, upozorava Antonis Mavropulos, šef udruženja „International Solid Waste Association“.

Ridiger Kir je jedan od autora izveštaja UN o električnom otpadu. Upozorava kako je rast takvog otpada neposredno povezan i s porastom blagostanja pre svega u zemljama koje su se još nedavno smatrale zemljama u razvoju. Ali, problem je i što je sve više aparata „na struju“, čija je sudbina onda takođe da završe na toj planini đubreta.

Ghana | Müllhalde in Accra (picture alliance/dpa/K. Nietfeld)

Stari je problem i tehnološki razvoj: doduše on više nije tako vrtoglav, ali i sad neće proći mnogo dok vaš novi mobilni telefon ili računar postane beznadežno star i neupotrebljiv. Onda, tu je i poplava električnih vozila – automobila, bicikala, romobila… Sve u svemu, nije nerealno očekivati da bi se ta planina električnog otpada u samo deset godina mogla povećati za čitavih dvadeset miliona tona, na oko 74 miliona tona u godini 2030.

Može se – i mora se više

Kir nas uverava kako zapravo svaki električni uređaj može gotovo u potpunosti da se reciklira – u principu. Ali, to često znači preveliko trošenje energije i radne snage da bi se to „isplatilo“. No, može se mnogo više: u Evropi je 2019. cilj bio da se reciklira 65 odsto električnog otpada, ali recikliralo se jedva oko 42 odsto.

Kako bi toga bilo više, nešto bi trebalo da se promeni na svim stranama. Potrošači su možda previše lenji da sami odnose električni otpad u postrojenja za reciklažu, jer se u mnogim gradovima takav otpad već dugo ne skuplja pred kućnim pragom. Kir misli i kako bi na primer proizvođači mobilnih telefona i telekomunikacione kompanije mogle da prestanu da prodaju uređaje, već da ih iznajmljuju. Mušterija bi tako uvek mogao u džepu da ima najnoviji model, ali on bi i dalje bio u vlasništvu nekog telekoma, koji bi ga onda i reciklirao. To je već negde uobičajena praksa, na primer za kancelarijske fotokopir aparate.

I na kraju, tu je i raspoloženje javnosti koja načelno želi da živi u ravnoteži s prirodom. Proizvođači bi zato mogli već na svojim uređajima jasno da označe u kojoj meri je on proizvod reciklaže i koliko je ekološki podnošljiv. Sve u svemu, Kiru nije jasno zašto u ovoj raspravi o klimi, o ekologiji toliko govore proizvođači automobila i avio-prevoznici; dok proizvođači budućeg električnog otpada o tome uopšte ne govore a čini još manje. A mi tonemo u đubretu.

izvor: www.dw.com

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

SIGURNOSNO PITANJE *