Dušan Jafok Jakovljević

Dušan Jafok Jakovljević

Portret srpskog ekološkog dinosaurusa

Kako je sve počelo?

Kada sam stupao na životni put, način života je bio nešto što se podrazumeva. Životne navike niisu dolazile u pitanje. Nekako je sve bilo normalno. Svaka novotarija, jedna nova radost. Kao kad gledaš slike starog Beograda ili bilo kog mesta u Srbiji. Vidiš neke lepe ljude, čiste, umivene. Nepristojni ljudi kao da su postojali samo u sitnim komšijskim ogovaranjima, uz kaficu i rakijicu. A tu je postojala bitna podela: na mangupe i propalice. Biti mangup na Dorćolu je podrazumevalo da si lepo vaspitan, radoznao, nemirnog duha. Da imaš stav, petlju. Nisam siguran da to mlađi naraštaji kapiraju. Pregradiš ulicu, igraš fudbal, naiđe tetka Ljuba, komšinica, zaboravila da kupi mleko. Ostaviš fucu i trkneš do ćoška kod Ćore. Ako ti neko dira druga, drugaricu, burazera… odma’ na crtu. Al’ tu je zamka, nije to dovoljno da uspeš u životu. Mnogi sjajni Dorćolci su pukli, jer su mislili da im nešto pripada po mestu rođenja, a to je bio zajeb. Mnogo kasnije sam ukapirao da ljudi dolaze u grad da uspeju, da se dokažu, često bez obzira na cenu. A mi, gradska deca, cenu smo platili tako što su netragom nestali neverovatni talenti: umetnici, inženjeri, sportisti, naučnici… pa i političari. Utopili se u kaldrmi.

Ja sam na tom mom Dorćolu bio vunderkind, naučio da čitam sa četiri godine. Čitao sam sve što mi je došlo pod ruku. Naravno, i Čik (ko ne zna šta je neka gugla). I to je ostavilo traga J. Još uvek ponekad pročitam neku od starih knjiga, naročito dečijih. I, provaljujem koliko su stari pisci bili genijalni! Fenomenalno! Kako sam rastao u porodici u kojoj su svi bili metalski radnici, tako se to tada zvalo, a matematika mi bila laka limunada, u tom industrijsko-socjalističko-radničkom trenutku izbor je bio vrlo širok: ‘oćeš u mašinsku ili elektrotehničku? Jer, šta bi s gimnazijom, ako ne završiš fakultet? I ja sam otišao u mašince. I sve bi bilo kako bi bilo da moj dobri Dorćolski duh nije proradio u kritičnom trenutku, pa sam počeo da otkrivam i one druge tajne života: sport i umetnost. I one treće, svojstvene Dorćolcima, kojih sam se, na sreću, brzo odrekao. U tom periodu bio sam prvak Beograda u svemu i svačemu i omladinski reprezentativac Srbije u odbojci. Kud ćeš više! I onda, prvak u matematici ponavlja razred u tehničkoj školi i iste godine dobije Oktobarsku nagradu za kratku priču! Sve u jednoj godni! Kakva je druga sudbina mene takvog čekala, nego da jednog dana dođem do neke tako mistične, široke, eruditske i filantropske stvari kao što je ekologija?

A, u stvari, ja sam tako blentav i neformalan banuo u naučni institut gde su svi bili na note, zna se šta i kako se radi. Ozbiljni stručnjaci, profe, veličina do veličine. Veliki neimar udesio da se u dve godine institut napuni omladinom. Sve između 22 i 30 godina. Ta škola, tih mojih prvih deset godina karijere, mešavina nauke, istraživanja i projektovanja, hodanje Srbijom, upoznavanje zemlje i ljudi iz nekog drugog ugla, to je neprocenjivo. Svi do jednog iz te ekipe su bili intelektualni biseri, ne samo inženjerski, već i ljudski. Uz sve to, ja sam hranio moje hemisfere umetnošću, lepim. Sredinom osamdesetih sam se žalio u jednoj kafani da nemam gde da idem jer sam odgledao sve predstave, filmove i izložbe u Beogradu i otišao u pozorište u Šabac.

Jafok ima dug i zapažen preduzetnički staž?

Onda krene ono ludilo devedesetih i ja se sa ekipom otisnem u privatnike, napravimo firmicu, firmetinu i nastavi se to moje istraživanje i upoznavanje Srbije. I tu negde, krajem 80tih stigne do nas virus – u Trsteniku Slovenci napravili deponiju! Pravu, kao u Nemačkoj. I mi se sjurimo da vidimo to čudo i ukapiramo da su srpske deponije grozota. I tako to krene, ako mogu Slovenci, što ne možemo i mi. I u onom ratnom cirkusu mi se krenemo put Mađarske na neki prvi ekološki sajam, bilosvega par štandova, ali ukapiramo glavne fore: smanji otpad, razvrstavaj, recikliraj. I napravimo 1994. godine prvi projekat regionalnog postrojenja za upravljanje otpadom za Pomoravski okrug. I maketu, jedva stala u juga. Pošto je još živa, uslikaću je, a možda i izložiti u Privrednoj komori. Da se zna.

Ta infekcija je inače bila prilično velika i jaka, jer smo se drogirali prirodom 14 godina u kontinuitetu. A sve to vreme imaš koga da pitaš, da ti objasni. To je fakultet na kvadrat. Znaš kako je to išlo: pokaže mi čuveni profesor Mladen Boreli na Velikom ratnom ostrvu  zonu sa živim peskom. Kaže, „vidite, kolega, Jafok, to vam je, što se više koprcate sve dublje upadate“. I upade čovek do kolena. Jedva smo ga izvukli, ostale mu čizme u pesku. Dva dana su mi tri profesora i tri vrhunska inženjera držali predavanje o živom pesku, geološkom sastavu, zašto je formiran u bliskom priobalju Dunava, na ostrvu, a ne na obali toka, o dinamici fluida u takvoj sredini… Zašto pravim ovu digresiju? Da ukažem da sam naučio da briga o životnoj sredini nije moda, već čovekova obaveza. Nije fabranje klupa u zeleno. Ja sam imao sreću da radim u tri predvodrja hrama majke prirode. Naučio sam da ne uzimam više nego što mi treba i manje od onog što joj dajem. Na terenu svašta doživiš, naučiš da priroda zavređuje strahopoštovanje. To je Božijih ruku delo. I to počne da vodi tvoju unutrašnju gradnju.

Kao logično pitanje nameće se – otkud aktivizam?

Kako je sve u životu slučaj, kao i moj dolazak u institut, tako je i ovaj slučaj hteo da u moju kancelariju dođe Rade Šarčević, čovek koji puno zadužio srpsku ekologijju. Mi se tu upoznamo, ubijemo kilo rakije, ispričamo i sutradan me zove sekretarica, kaže zovu iz kancelarije ministra ekologije. Što mene? Kaže Rade, ‘ajde Dule dođi u Nemanjinu na peti sprat i ponesi onu maketu i poster. Kao da se znamo sto godina. Odemo tamo, tamo ministar. Ja nikad pre nisam video živog ministra! Mesec dana kasnije ministar, Rade i ja osnujemo prvu nevladinu organizaciju i organizujemo prvo veliko čišćenje Velikog ratnog ostrva. Ljudi koje sam sretao, upoznavao i združivao se sa njima imali su onu iskru u oku koja se viđa samo kod, što bi rekla Aleksandra Ninković Tašić, zvezdobroja. Tu smo se  pronašli, čovek priča o prirodi, a oči mu cakle! Vidiš da ispred tebe stoji neki šampion. Možda je dalje sve istorija, ali to te vodi, to slediš. To je taj univerzum, univerzalni um koji vodi nas ovakve. Sad, možda smo nekima čudni, posebno klincima, nekima smo možda naporni ima ljudi koji nas smatraju šarlatanima, ali, sorry! preozbiljni svete, najteže je odrasti do deteta, kako reče Mika Antić. A moja baba Grozda je imala običaj da kaže „nikada ne gledaj one iza sebe, gledaj one ispred tebe, njih nastoj da dostigneš“. I ja tako celog .

E onda ti neko kaže, imam probem. Za mene je problem zapravo izazov. Mi se pred izazovom dopingujemo ekosofijom, pratimo šta se dešava u svetu, učimo, razmenjujemo misli, ideje. Tako nastanu konkretne stvari koje ti pokažu da zapravo možeš sve što hoćeš. Volim da kažem, naročito deci, da u svakom od nas negde postoji Tesla, naše je samo da ga pronađemo, čujemo šta nam govori. Puno je mojih drugara koji su ga prepoznali, napravilo čudo od ničega. Mi imamo taj misaoni i delatni kapital koji živimo i želimo da podelimo sa drugima.  Zato je, na primer Let’s do it! Serbia pokret. Pitali nas Estonci zašto ne registrujemo organizaciju za Svetski dan čišćenja – pa imamo Zeleni razvojni centar. Pokret je akcija, motivacija da može nešto i bez love ili sa malo love. Ako smo zagadili bez love, možemo i da očistimo. I primilo se. Svaki dan neko čisti negde u Srbiji. I mi TO treba da pokazujemo. Dosta je bilo slika deponija, đubreta, crknutih riba… te slike idu u podsvest i onda neko kaže, boli me … ionako je sve prljavo. A mi pokažemo akciju i čist, uredan prostor. I deci se ta slika urezuje u podsvest – slika zelenog polja i čiste reke. I, onda, hajde tata, baci flajku kroz prozor! ‘oćeš, ono! Ne da dete! A lova je važna. Nema ekologije bez love.

Ima li love u poslednjoj u nizu akciji – Posadi svoj hlad?

Sa akcijom „Posadi svoj hlad“ je drugačije. Za tri meseca 30.000 ljudi i preko 300 škola se prijavilo za učešće. Našu ideju da pomognemo ozelenjavanju gradova i pomognemo Srbiji da dostigne ciljeve iz Poglavlja 27 prepoznale su i međunarodne institucije: OEBS, UNDP, GIZ, ambasada SAD, mnoge kompanije. Čak i Svetski ekonomski forum u Davosu, koji nas je prihvatio kao partnera u akciji Trillion trees.

I kad smo već kod aktivizma, stalno me drži ideja o revoluciji sistema upravljanja životnom sredinom. Ne samo kod nas, u celom svetu. Ali, najpre kod nas. Osećam se kao da smo u nekom autobusu poput onog iz „Ko to tamo peva“. Sa sve onom simbolikom crne slutnje koja se nadvila nad nama. Mi jednostavno moramo da promenimo svoj pogled na nas same, pre svega da napravimo revoluciju u sebi, da preumimo. Da ukapiramo da nam neće lova rešiti ono što nam donosi 2 stepena globalnog zagrevanja. I da će naše malo, makar koliko bilo malo, doprineti da do ta dva stepena ne dođe. Mi ne smemo slepo da verujemo Evropi, koja ponekad deluje kao šlager pevač koji mladoj Srbijici nudi svetlu budućnost. Ne samo Evropi, nikome. Sva vremena kroz istoriju su bila vremenu vladavine interesa, zašto bi ovo bilo drugačije? A gde je naš interes? Nacionalni i nacionalni ekološki interes Srbije? Pisao sam o tome pre par godina u „Ekološkim izazovima“ i pre toga u mom časopisu Ekosfera. Mi moramo da razumemo ekologiju kao preventivu. Ona se bavi našim zdravljem, zdravljem naše dece. Medicina se bavi posledicom. Ekologija nije predrasuda, ona je iskon. Pazite sad zašto tako mislim: naše ministarstvo daje dozvole za upravljanje otpadom, što je komunalna delatnost i reciklažu, koja je industrijski proces. Pa zašto ne dajemo dozvole za elektrane, na primer? A dozvole za rudnike i korišćenje voda koji su prirodni resurs daju druga ministarstva?! I tako dalje. Moramo biti hrabri u idejama, da otvaramo pitanja, razgovaramo, menjamo. Moramo da se međusobno čujemo i uvažimo.

Međusobno uvažavanje često prelazi u kurtoaziju, nezameranje?

Ja se ne ustručavam da kažem šta mi se ne sviđa i to mi ponekad uzmu za zlo. U mojim kolumnama, na primer, želim da ukažem na problem i uvek napomenem da rešenje postoji. To što se neko uvredi, nije moja stvar. Sujeta i glupost su rođene sestre. Udružene sa neznanjem i bahatošću su recept za katastrofu. Ja nisam zlonameran i baš me briga da li se neko uvredio zbog toga što nije uradio ono što mu je narod poverio da uradi. Da je radio kako treba, ja bih ga pohvalio. Ja hodam kroz život otvorenih očiju i srećan sam kad mogu da pohvalim nečije dobro. Ali neću da ćutim ako su, na primer, u jednom gradu uništili deponiju koja je pre par godina bila uređena kao apoteka. Zašto bih? Zagađenje od te deponije može da naškodi mom detetu, mojim unucima. Da je normalan, gradonačelnik tog grada bi to prvo rešio, jer i njegova deca mogu da se razbole. A on postavi partijskog tutumraka za direktora, koji se posle dva seminarčića i tri putovanja po Evropi proglasi ekspertom. I sve zna. I još poseče drveće po gradu i pita se zašto deca imaju astmu, alergije… Zato nemamo ništa, zbog neznanja i diletantizma. A onda se neko vređa, a ja ispadnem crn i crven i žut i svetloplav i roze. A ja sam (samo) zelen i hoću da pomognem. Ne zbog njih, zbog dece. Boli mene baš za matorce, ko neće da poštuje zakon, ima da plati. I to da boli! Nema ono rođa, kum, svajin zet! I svi su krivi, samo smo mi ispravni! Ti prijatelju truješ moju decu i to tako više ne može. Ende. A nismo uvek bili takvi. Ima sijaset primera kako smo, u stvari, dobri domaćini. Još je knez Mihajlo napisao „Nemojte činiti prirodi ništa loše, da vas potonje generacije ne bi proklinjale“. Večna mi je nepoznanica kako to pristojna deca iz domaćinskih kuća postanu bahati pojedinci? A sad što ja pišem kako pišem, meni su satira i poezija nekako vodilje kroz život. A osmeh zaštitni znak. Osim toga, imam pravo da budem nasmejan – ja sam Rock’n’roll deda džezer, pomalo sentiš tip koji još uvek igra basket, puca penale 10-8 i trojke 10-5. Ko ne veruje, izvol’te na teren, imam loptu u gepeku.

I da zatvorimo krug: U mom krugu prijatelja se kaže, zakoni nas čine slobodnim. Kad to naučimo, sve će biti lepše. Da li je lako? – nije. Da li će da boli? – hoće. Da li će da košta? – koštaće, ljudiiii, onolikooo! A sve to manje košta od brige roditelja kome se dete razboli i onoga koji nema detetu da spremi doručak. Džaba pare, džaba zlato, ako žito ne bude rodilo. Džaba drvo u šumi ako živiš u gradu u kome je vazduh zagađen. Džaba voda u moru ako si žedan, Zato sve moramo da preokrenemo: da zaustavimo suludu hiperurbanizaciju, da vratimo zelenilo u gradove, da pošumimo Srbiju, da spasemo reke i jezera, orliće i daždevnjake, da pripitomimo bankare i biznismene, da podsetimo političare gde im deca žive, a neke i odakle su potekli, da se vratimo selu i da razumemo da se Srbija brani na selu, a ne u gradu. Da shvatimo da je komunalno preduzeće srce grada, a selo srce Srbije. Da su čorba od koprive, paradajz jabučar, jabuka petrovača i pita bundevara ukusniji i zdraviji od nekih tamo „lanaca brze hrane“. A lanci su okovi, a ko to voli da bude rob? I da je Majci Prirodi svejedno da li će Planetom hodati ljudi, amebe ili roboti i da li će uopšte neko hodati. Umijmo se, ljudi!