Kako bi obezbedio sebi dom i sklonište, čovek je gradio hiljadama godina kuće napravljene od prirodnih materijala. U ove materijale spadaju oni koje je čovek mogao naći u svom neposrednom okruženju. Ovakav način gradnje stambenih objekata je generacijama bio jedini dostupan. Međutim, dolaskom industrijske revolucije, nije se promenio samo način života ljudi, već i način gradnje domova i drugih objekata. Ljudske zajednice su nekada bile privržene životu na selu i poljoprivrednim gazdinstvima, dok danas sve više žive u gusto naseljenim urbanim gradovima, u kojima veliki broj fabrika i višespratnih stambenih i poslovnih objekata crpe značajne količine energije.
Tokom prve polovine 20. veka, svaka nova zgrada, koja je sagrađenazahtevala je više materijala i više energije. Udobnost savremenih domova plaća se cenom iscrpljivanja resursa utrošenih za grejanje i hlađenje ovakvih nastambi. Tek od 1970-ih je postalo očigledno, da ljudska rasa ne može večno nastaviti ovim tempom života, pa između ostalog ni sa ovim načinom gradnje.
Pojavom poskupljenja cene nafte tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka potrošnja energije konačno dolazi u fokus ineteresovanja javnosti što motiviše građanstvo da preispita svoj odnos prema energetskim resursima i prirodi. U ovo vreme, prvi put se pojavljuje i sam termin eko kuće.
Početkom 21. veka, ideja o eko kućama nije više bila asocijacija na ekskluzivni luksuz malog broja bogatih, već je postaje ostvariva i realna ideja za većinu ljudi kako bi smanjili negativan uticaj na životnu sredinu i energetsku zavisnost. Jedan od najsvetlijih i najčešćih primera eko kuće je kuća od blata ili zemljana kuća.
Zemljane kuće su, u odnosu na kuće koje se grade drugim materijalima kao što su cigla, beton, čelik, ekološki prihvatljive. Ove kuće se grade prirodnim materijalima koji su lako dostupni i jeftini. Blato ima prednost što se lako može oblikovati i pruža bolju izolaciju u odnosu na kuće sa betonskom i čeličnom konstrukcijom. Zbog svog prirodnog porekla, dobile su još i naziv „kuća koja diše“, ali i košta mnogo manje za održavanje. Iako ove kuće imaju nedostatke u vidu sakupljanja vlage i privlačenja insekata i glodara, pravilnim načinom i tehnikom gradnje ovi nedostaci se mogu otkloniti.
Koliko je važna ekološka prihvatljivot u sektoru građevinarstva i da li su kuće od blata naša budućnost pitali smo gđu Draganu Kojičić, arhitekticu iz Novog Sada, koja u poslednjih 10 godina vodi Centar za zemljanu arhitekturu u Mošorinu, u Srbiji i radi na promociji zemljane arhitekture u Srbiji i regionu. Dragana je završila osnovne studije na Odsjeku za arhitekturu i urbanizam Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu, specijalizaciju za zemljanu arhitekturu u Grenoblu, u Francuskoj, a trenutno je na doktorskim studijama Scenske arhitekture, tehnike i dizajna na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Kao samostalni arhitekta, bavi se istraživanjem zemlje kao građevinskog materijala kroz teoriju, ali i praksu.
Šta Vas je inspirisalo da pokrenete Centar za zemljanu arhitekturu i kada Vam se prvi put javila ideja sa izgradnjom zemljanih kuća?
Još tokom studija arhitekture me zainteresovao odnos prema postojećem graditeljskom nasleđu u današnjem vremenu, a to interesovanje se pojačalo studentskim praksama i trogodišnjim životom u Istočnoj Africi. Još tokom specijalizacije u Francuskoj, znala sam da ću se vratiti u Srbiju, jer smatram da ovde imamo zaista ogroman potencijal koji nepovratno nestaje. I nekako se činilo da je prvi korak u tome raditi eksperimente na jednoj kući, pa potom ta znanja širiti dalje. Tako je sve počelo – sa kućom u Mošorinu koju sam dobila, pa se priča dalje razvijala i još raste.
Kakva je Vaša saradnja sa domaćim i inostranim organizacijama koje rade na promociji ovog načina ekološke gradnje?
U Srbiji nas nema mnogo, a mislim da ćemo u narednom periodu raditi na povezivanju i učvršćivanju ove mreže u Srbiji. Na evropskom nivou imamo zaista dobre kontakte, članovi smo neformalne „Earth Build Europe“ grupe, sastajemo se online svaka tri meseca i prilično smo upoznati sa dešavanjima u Evropi. Takođe, krajem marta idemo na sastanak u Češku i Slovačku, pa potom i na prvu priznatu obuku za gradnju zemljom u neformalnom obrazovanju, tako da planiramo da na jesen imamo prve takve sertifikovane obuke i ovde kod nas.
Koliko je ideja o zemljanim kućama prihvaćena među ljudima i kakva je njihova budućnost?
U Srbiji se nije tako davno gradilo zemljom, a gotovo da svi imamo neke bake i deke ili rođake koji još uvek žive u ovakvim kućama. Iako ima nekih predrasuda (kojih je, čini mi se, mnogo manje nego pre deset godina), situacija se mnogo promenila, naročito od početka pandemije i ljudi su postali svesni šta znači imati komad zemlje i živeti u zdravoj kući. Možda one neće postati globalni trend, ali će sigurno sve veći broj ljudi težiti ovom načinu obnove i gradnje.
Evropska unija finansira projekat Opštine sa nula otpada u okviru IPA programa prekogranične saradnje Srbija – Bosna i Hercegovina 2014-2020 sa ciljem postizanja dugoročne resursne efikasnosti u sektoru upravljanja otpadom. Kroz primenu zajedničkih akcija baziranih na principima nula otpada i cirkularne ekonomije projekat nastoji ojačati održivi razvoj u preko 90 jedinica lokalne samouprave prekograničnog područja Srbija – BiH. Zajedno ga od 1. marta 2021. godine realizuju Centar za energiju, okolinu i resurse – CENER 21 iz Sarajeva (BiH) i Inženjeri zaštite životne sredine – EEG iz Novog Sada (Srbija) i trajaće 24 meseca. Telo za ugovaranje projekta je Ministarstvo finansija Republike Srbije (CFCU). Ukupni budžet projekta je 413.608,44 EUR, od čega je Evropska unija obezbedila 351.567,17 EUR bespovratnih sredstava.
Više informacija o projektu dostupno je na zvaničnoj veb stranici projekta, a za redovno praćenje realizacije projektnih aktivnosti pridružite se zajednici Brojimo do nula na Facebook i LinkedIn mrežama.
Praksa Kuća od blata nije realizovana u okviru projekta Opštine sa nula otpada. Cilj vesti je promocija dobrih praksi i motivacija građana da pokrenu slične inicijative.
About Post Author
