Prvo moramo uraditi inventar u sistemu upravljanja otpadom

Prvo moramo uraditi inventar u sistemu upravljanja otpadom

U Srbiji je ostalo oko 80 lokacija bivših industrijskih pogona sa istorijskim zagađenjem – industrijskim i opasnim otpadom. Tu ima i loše uskladištenog istorijskog otpada, a svedoci smo i sve više zagađenja zemljišta usled rastakanja otpad i njegovog dospevanja u zemlju, a zatim i u vodotokove. Ako iz iskustva prethodnih lokacija koje su očišćene, poput Fiata iz Kragujevca, znamo da je na svakoj takvoj lokaciji sakupljeno po 1000 tona, dolazimo do računice od oko 80.000-100.000 tona istorijskog otpada. To zapravo znači da je za čišćenje ovih postrojenja od istrorijskog otpada i remedijaciju potrebno uložiti oko 100 miliona €.

Miteco je jedan od najstarijih operatera u oblasti upravljanja industrijskim i opasnim otpadom i jedan od lidera u sakupljanju industrijskog i opasnog otpada u Srbiji. Tradicionalni Miteco Forum, održan prošle nedelje, je jedan od vodećih događaja u upravljanju otpadom koji svake godine okuplja predstavnike biznisa, javnog i civilnog sektora. Tim povodom razgovaramo sa Miodragom Mitrovićem, vlasnikom Miteca. Poruke sa Miteco Foruma kao da se ponavljaju iz godine u godinu. Ovo je period godine kada se sumiraju rezultati, pa hajde da pogledamo čitavu deceniju koja je iza nas i napravimo reviziju onoga što je do sada učinjeno na unapređenju zakonske regulative i poslovnog ambijenta u upravljanju otpadom.

Zakon o upravljanju otpadom donet je davne 2009.godine, i od tada je pretrpeo manje kozmetičke promene. Dokle smo napredovali sa njegovom implementacijom?

– Pre svega, mislim da je važno posmatrati period od 20 godina, jer se tada zemlja otvorila prema svetu i mogli smo da se povežemo sa Evropom u segmentu upravljanja otpadom. Da bismo jasno razumeli kontekst zaštite životne sredine kod nas i na koji način se on menjao, ja ovaj period delim na petogodišnje sekvence. Tokom prvih pet godina, fokus je bio na obnovi zemlje posle bombardovanja i tada se o zaštiti životne sredine povelo računa. Zatim sledi period sistemskog pristupa zaštiti životne sredine (2006 – 2010) kada je donet set zakona i formiran Fond za zaštitu životne sredine. U narednom periodu se manje mislilo na životnu sredinu, jer su se osećale posledice ekonomske krize i sve je bilo podređeno finansijskoj konsolidaciji. Tada je i ukinut Fond za zaštitu životne sredine i uvela se budžetska stavka od prikupljenih eko taksi za tu namenu, što je ogromna greška koja do danas nije ispravljena. Tokom poslednjih pet godina, svedoci smo da je resetovan sistem zaštite životne sredine i formirano je zasebno Ministarstvo.

Iako je zakon o upravljanju otpadom donet 2009. godine, sa svim svojim manjkavostima i kozmetičkim promenama kako ste ih Vi nazvali, mi bolji nemamo. Međutim, pre nego što krenemo da razmišlja o novom zakonu, što je bio raniji zaključak Vlade, potrebno je izraditi Strategiju upravljanja otpadom. Reviziju prethodne je trebalo uraditi još 2019. godine. Takođe, ono što je sa aspekta životne sredine mnogo relevantnije razumeti je da zakon o upravljanju otpadom samo segment zaštite životne sredine i nije moguće samo njim da se reguliše čitava oblast koja pokriva najrazličitije segmente.

Da li je država uspela primenom ovog zakona da odgovori na potrebe privrede i probleme zaštite životne sredine?

-Da pođem od definicija, državu čine teritorija i stanovništvo, dok su Vlada i institucije te koje se brinu o implementaciji svih zakona, pa i ovog. Ono što je važno je da prvo javnim politikama definišemo šta kao društvo želimo da postignemo u oblasti zaštite životne sredine i koji su nam kapaciteti. Što se samog zakona o upravljanju otpadom tiče, privredi i stanovništvu on ne predstavlja ograničenje, već njegova primena. Sa jedne strane, imamo najveće zagađivače, poput EPS-a, NIS-a, RTB Bora, Smedereva i drugih koji su oslobođeni plaćanja eko taksi. Sa druge strane, sakupljena sredstva iz budžetske stavke „zeleni fond“ se ne koriste namenski. Primera radi, iz ove budžetske stavke se finansira samo desetak kompanija. Svi ostali akteri u oblasti životne sredine prepuštaju se tržištu koje najčešće ne reaguje ili se premešta u sivu zonu upravo zbog ne postojanja jasne strategije zaštite životne sredine.

Zakon o upravljanju otpadom se može doraditi u skladu sa direktivama EU, ali je sve to jalov posao ako namamo jasnu i primenjivu strategiju zaštite životne sredine Srbije (zakoni o zaštiti prirode, voda, vazduha, od joinizujućeg i nejonizujućeg zračenja, i tako redom).

Na koji način Srbija zbrinjava svoj opasni otpad? Koji tretmani su dostupni na samoj teritoriji zemlje, a koji procenat otpada se izvozi radi tretmana?

-Za poslednjih dvadesetak godina su se pojavili i održali operateri koji mogu da pruže čitavu ili delimičnu uslugu zbrinjavanja opasnog otpada. To su postupci solidifikacije, a zatim koinsineracije (suspaljivanje u cementarama), zatim prerada PET ambalaže, guma, akumulatora. Međutim, ja više volim da definišem to kao hazardni ili štetan otpad jer se postavlja pitanje da li je granica opasan/neopasan tako strogo definisana. Možda bi trebalo pre svega poći od načina nastanka otpada tj. komunalnog, medicinskog, industrijskog i kanal muljeva. Svaka od ovih grana ima svoju opasnu komponentu, ali donekle i iskoristivu kao reciklabil. Što se tiče opasnih komponenti otpada, mislim da je jedini način zbinjavanja termička destrukcija, a pošto takvo postrojenje nemamo kod nas, onda ostaje izvoz. Verujem da je propuštena prilika kada kao zemlja nismo uspeli da izgradimo postrojenje za tretman opasnog otpada, sa fizičko-hemijskim tretmanom i insineratorom. Čak su bile dobijene pare od EU, ali ih nismo iskoristili za tu svrhu.

Da li se industrijski otpad još uvek odlaže na nesanitarne deponije? Imamo li dovoljno podataka i razvijen sistem kontrole u ovoj oblasti?

-Ovo je pitanje pre svih pitanja. Prvo moramo uraditi inventar ili bolje reći moramo da imamo uvide u sve aspekte stvaranja i rada sa otpadom. Ja ne mogu da iznesem podatak, da li i koliko se industrijskog otpada odlaže ili baca na smetlišta (nesanitarne deponije), jer nemam tu informaciju, ali sigurno je da postoji.

-Uzmimo primer Beograda. Interesantno je videti na koji način će biti rešena situacija sa deponijom Vinča, koja je imala upravo status nesanitarne deponije. Ona je primala razne vrste otpada, ali od 01.februara 2021. to neće više biti slučaj jer deponija prelazi u ruke novog vlasnika koji će primati samo ono što je zakonom i ugovorom propisano. Pitanje je šta će se desiti sa svim ostalim kategorijama otpada koje su tamo decenijama odvožene. Zato mislim da je uloga Agencije za zaštitu životne sredine da obaveštava javnost o tokovima otpada, zagađenjima i operaterima kojima je ukinuta dozvola, jer joj je to prevashodna uloga. Građani, ali i svi ostali akteri se moraju informisati i edukovati o tome koji otpad će moći, a koji neće smeti da bacaju u kante i šta treba da rade sa svim ostalim kategorijama otpada koje se više neće primati na deponiju Vinča. Sa druge strane, ono što mene više zabrinjava je činjenica da ne vidim da se išta radi sa otpadima iz prerade ruda i nafte (jalovišta, uljne isplake itd.). To je isto segment kojim se institucije moraju pozabaviti.

Koliko je još istorijskog i opasnog otpada ostalo na lokacijama industrijskih postrojenja i šta će biti sa ovim otpadom? Koje su perspektive razvoja za srpsku industriju otpada?

-U Srbiji je ostalo oko 80 lokacija bivših industrijskih pogona sa istorijskim zagađenjem – industrijskim i opasnim otpadom. Tu ima i loše uskladištenog istorijskog otpada, a svedoci smo i sve više zagađenja zemljišta usled rastakanja otpad i njegovog dospevanja u zemlju, a zatim i u vodotokove. Ako iz iskustva prethodnih lokacija koje su očišćene, poput Fiata iz Kragujevca, znamo da je na svakoj takvoj lokaciji sakupljeno po 1000 tona, dolazimo do računice od oko 80.000-100.000 tona istorijskog otpada. To zapravo znači da je za čišćenje ovih postrojenja od istrorijskog otpada i remedijaciju potrebno uložiti oko 100 miliona €.

-Ono što je bila praksa u razvijenim privredama EU je da su takve devastirane lokacije koristili za izgradnju postrojenja za tretman (braon fild investicije), a kasnije su takva preduzeća pružale usluge i trećim licima. Na nekim su se lokacijama, posle remedijacije čak gradili privredni oblekti, šoping molovi i sl. Kod nas se remedijacija i ne razmatra kada se pristupa gradnji (tzv. nulto stanje).

Kako će se promene koje se dešavaju na nivou Evropske unije reflektovati na domaću privredu? Da li će granice ostati otvorene za transport otpada ili u budućnosti moramo razvijati tretmane u našoj zemlji?

-Pre svega mislim da mi imamo pogrešnu percepciju da će se nešto zabraniti ili ostati slobodno. Zemlje EU organizuju svoj prostor i privredu prema svojim interesima. Ako im je nešto interes onda to stimulišu, a ako nije onda na razne načine destimulišu takav postupak. Najčešće to rade ekonomskim merama (takse, cene i sl.). Primer su insineratori, kada ima je trebao material i kada ga nisu imali dovoljno onda su cene bile niske, sada kada su neke insineratore zbog starosti pogasili onda su podigli cene usluga pa se izvoz sve manje isplati, osim za jako toksične hemikalije kada nemamo drugi izbor. Da zaključim, granice se neće zatvarati, ali će se destimulisati uvoz u zemlje EU.

-Što se nas tiče, mislim da je svrsishodno da gradimo postrojenja za tretman otpada, ali regionalno. Mislim da zemlje Zapadnog Balkana imaju mogućnost da se dogovore i u ovoj oblasti tako da svako ima neki specifični tretman. Srbija kao najveća zemlja zapadnog Balkana bi verovatno trebala da bude predvodnik i inicijator takvog dogovora.