Reciklažna industrija u vanrednom stanju

Reciklažna industrija u vanrednom stanju

Epidemija korona virusa pogodila je sve segmente društva. O tome kako se u vanrednom stanju snalaze kompanije iz reciklažne industrije, razgovaramo sa Jovicom Božićem, vlasnikom kompanije BIS reciklaža iz Omoljice.

-Kakve ste mere preduzeli kao reakciju na novonastalu situaciju?

U novonastaloj situaciji striktno se pridržavamo uputstava, mera i propisa koje je država donela. U prvom redu podigli smo na najviši nivo kolektivnu higijenu i mere predostrožnosti. Zaposleni po dolasku u firmu se dezinfikuju, uključujući i obuću. Sredstava za pranje i dezinfekciju ruku imamo u dovoljnim količinama i na dovoljno mesta. Prostorije se uredno provetravaju, a alat koji radnici koriste obavezno se sanitarizuje pre početka rada, a zajednička oprema više puta u toku smene. Radimo u dve smene, a radno vreme smo korigovali kako bi se ispoštovala ograničenja kretanja, tako da naši radnici do 20 časova stižu kući.
Imamo i dva radnika koji su bili u Španiji na godišnjem odmoru. Odmah po povratku su smešteni u kućni karantin i tamo će ostati koliko kod bude potrebno, do momenta kada lekari potvrde da je njihov povratak na posao bezbedan i za njih i za njihove kolege. Do tada imaće punu platu, kao da rade.

Neprijatelj je nevidljiv i niko ne može da prognozira koliko će dugo sve ovo trajati. U takvoj situaciji teško je donositi adekvatne mere koje će zadovoljiti i šire i pojedinačne interese. Smatram da je država ozbiljo shvatila situaciju, na nama je da prihvatimo uvedene mere i da damo svoj pun doprinos u rešavanju ovog velikog izazova. Takođe, potrudićemo se da iz ove krize i naučimo nešto novo. Ono što nam je svima najviše potrebno je – solidarnost i to od svakog pojedinca, firmi, institucija i države.

-Kakve poslovne posledice očekujete – procenjujete, kao rezultat ove situacije?

Neminovno je da dođe do velikog pada sakupljanja i tretmana elektronskog i električnog otpada. Sa poslovne strane, to je ekstremno štetno, jer direktno utiče na obim posla, a samim tim i na prihode. Sa druge strane, ne zaboravimo da će sav otpad koji ne stigne do reciklera, završiti na smetlištima, divljim deponijama, u prirodi, što će se, opet, negativno odraziti i na životnu sredinu. Stoga mislim da bismo morali i dalje da radimo, dokle god je moguće, jer je to borba u koju smo se još davno upustili i ne smemo posustati ni u teškim okolnostima.

-Kakve mere od strane države očekujete ili predlažete, a radi saniranja negativnih posledica po vaše poslovanje?

Kao što je država donela odluku da se fizičkim licima uvede moratorijum na otplatu kredita, bez dodatne kamate, mislim da bi bilo korektno da se to primeni i na poslovni sektor. Na kraju, ne verujem da je ovakva situacija prilika bankama da se bogate, jer zloupotreba vanrednih okolnosti radi sticanja profita za mene je ravna ratnom profiterstvu. Mislim da i banke treba da budu solidarne prema svojim klijentima, zbog kojih postoje i od kojih žive. Konkretno, kao što sam i rekao, za nekolicinu radnika nam nije problem da im isplatimo plate kao da rade, jer se i na delu zalažemo za solidarnost. Mislim da i država treba da učini nešto, jer ta ista radnička klasa godinama plaća poreze i doprinose, pa je vreme da i država pokaže konkretnu brigu za njih.

– Očekujete li primenu konkretnih ekonomsko – fiskalnih mera radi ublažavanja negativnih finansijskih posledica vanrednog stanja po reciklažnu industriju?

Pomenuo sam već moratorijum na otplatu rata kredita. Takođe, očekujem od države da što pre potpišemo ugovore za prošlu godinu, kao i da nam se sredstva planirana budžetom isplate što je pre moguće. Svi smo obavezni da se pridržavamo zakona i rokova, očekujemo isto to i od države. Neće biti dobro ako opet dođemo u situaciju da čekamo sredstva opredeljena od države, a da se istovremeno dodatno zadužujemo kod banaka kako bismo održavali tekuću likvidnost. Ta podsticajna sredstva nisu namenjena samo firmama. Moramo imati u vidu da reciklažna industrija zapošljava široku socijalno ugroženu kategoriju građana, čiji je opstanak direktno vezan za redovnu isplatu zarada.
Naša kompanija u selu Omoljica zapošljava oko 120 radnika, što znači da od njihovih plata direktno ili indirektno zavisi skoro 1000 žitelja. Ako oni ostanu bez primanja, nije teško predvideti kakve posledice to može imati na te ljude.
Napominjem da smo, pored radnika koji su u karantinu, kućama poslali i nekolicinu starijih radnika, jer spadaju u najugroženiju grupu od zaraze. I njima ćemo isplaćivati plate kao da rade, sve dok se situacija ne popravi. Svesni smo da su ti ljudi svih prethodnih godina vredno radili, zaradili su što su zaradili, a na nama je da budemo ljudi. Pored ljudske obaveze, trudimo se i da naša kompanija na delu pokaže i društvenu odgovornost.

– Nalazite se u Londonu, kakva je tamo situacija sa pandemijom, kako se odražava na svakodnevni i poslovni život?

U Velikoj Britaniji se, po mom mišljenju, dosta liberalno gledalo na dešavanja u Evropi koja se bori protiv pandemije.Kao rezultat toga, Engleska je praktično poslednja zemlja koja ozbiljno shvata situaciju i počinje da uvodi konkretne mere. Policijskog časa nema, a sve se svodi na savete i preporuke. Narod – kao narod, panika se širi, prodavnice su opustošene. Vlada je počela da donosi odluke o pomoći poslovnom sektoru, nove restrikcije i mere se donose svakodnevno. Mislim da će i Britanija da uvede mnogo ozbiljnije mere po ugledu na zemlje EU i to za koji dan .
Sveukupno, mislim da je vrlo moguće da ekonomske posledice budu i gore od najnepovoljnijeg scenarija koji sada predviđamo. U svakom slučaju, podržavam da se pre svega vodi računa o ljudima, o njihovim životima i zdravlju.