Recikleri Srbije proaktivno u rešavanje brojnih problema

Recikleri Srbije proaktivno u rešavanje brojnih problema

Udruženje reciklera Srbije dobilo je novog predsednika, a to je Nikola Egić, direktor kompanije Božić i sinovi. Početak razgovora o reciklažnoj industriji u Srbiji ide u pravcu očekivanja, odnosno iščekivanja. Čeka se nova strategija, čeka se nov Zakon o upravljanju otpadom, nema još Zakona o ambalažnom otpadu… Kakva je strategija Udruženja reciklera Srbije u ovakvom ambijentu?

Veoma je teško danas govoriti o legislativi. Država još nema strategiju o upravljanju otpadom. Logično je da se osmisli i definiše strategija, pa da se, u skladu sa njom, formuliše i zakonski i podzakonski okvir, koji će voditi ka realizaciji ciljeva te strategije. Nedostaje nam precizan i operativan skup akata svih nivoa, kako bi se svi akteri u reciklažnoj industriji pod realnim i održivim uslovima bavili poslom za koji smo se opredelili. To se odnosi kako na operativni set propisa, tako i na precizno, pouzdano i predvidivo finansiranje naše delatnosti.

Da ne bude zabune, mi govorimo o poslu, ali pritom itekako mislimo i o životnoj sredini. Sasvim je logično da svaki korak napred u reciklažnoj industriji znači viši stepen očuvanja životne sredine. Uzmimo za primer neke od opasnih otpada, kao što su otpadna ulja, ili baterije, čija je toksičnost kada se nađu u prirodi ekstremno visoka, kao što je ekstremno niska stopa prikupljanja, zbrinjavanja i tretmana tih materija. Otvaranje ideje o prikupljanju i tretmanu baterija jeste jedna od tema koje smo preko Udruženja pokrenuli. Sa pripremama za pilot projekat smo već krenuli, u saradnji sa GIZ-om i NALED-om.

Danas niko neće da se ozbiljno posveti, na primer, prikupljanju baterija. To je logično, jer njih treba prikupiti, zbrinuti, a potom je jedini moguć dalji put takav, da se takva vrsta otpada, uz opsežnu i zahtevnu proceduru izveze, najčešće u Nemačku, gde još treba i platiti onome ko će taj otpad konačno da zbrine i tretira. Uz sve to, otvara se i dodatni problem, kada imamo na umu aktuelna dešavanja na tržištu otpadom u Evropi, jer će otpad od nas uzimati tek kad namire prioritetne dobavljače iz Evropske unije. Još jedan primer govori o problemima u legislativi. U aktuelnoj situaciji, kada su u Evropi usporeni tokovi i dinamika u reciklažnoj industriji, važi pravilo da se opasan otpad može skladištiti tri godine. Kod nas je propisano da taj rok iznosi svega dvanaest meseci, što se sad pokazalo kao kratak period.

Pre dolaska na reciklažu, a od svog nastanka, otpad prelazi dugačak put. Da li je i taj proces predmet interesovanja Udruženja reciklera Srbije u narednom periodu?

Trudićemo se i da sagledamo, i da razgovaramo i šire u odnosu na našu osnovnu delatnost. Šta će, na primer, biti sa komunalnim preduzećima? Oni danas sakupljaju i deponuju smeće i to je to. Da li će se i komunalna preduzeća, a u okviru lokalnih samouprava, ozbiljnije pozabaviti i tokovima drugih vrsta otpada, a ne samo komunalnog, s tim da im se finansijski i logistički to omogući, još jedno je od pitanja kojim ćemo se u okviru Udruženja pozabaviti i sa partnerima kao što su NALED i GIZ, ali i u komunikaciji sa Ministarstvom zaštite životne sredine.

Uzimati otpad od pravnih lica, kao generatora, kod nas je već definisano. Problem je što nemamo dovoljno razvijen sistem za prikupljanje otpada od fizičkih lica. Jednostavno, nemamo formirane kanale za prikupljanje otpada od građana, i to je takođe jedna od tema koje ćemo u Ministarstvu zaštite životne sredine otvoriti.

Sakupljačka mreža bi morala biti sastavljena od velikog broja manjih sakupljača. Lokalne samouprave treba da se uključe u kanal sakupljanja i da na svojoj teritoriji odrede lokacije za reciklažna dvorišta. Takođe, distrubuteri i trgovci u maloprodajnim objektima gde se prodaju proizvodi koji posle upotrebe postaju opasan otpad, od građana treba da preuzimaju dotrajale proizvode, a trgovac da ih predaje dalje sakupljaču ili licu koje vrši skladištenje i tretman.

Nastojaćemo da u Udruženje uključimo i sakupljačke firme, u veri da ćemo zajedno uspeti da damo značajan doprinos u formiranju sistema koji će podjednako efikasno pokrivati i sakupljanje i prevoz i tretman otpada.

Da li su postojeći kapaciteti u reciklažnoj industriji dovoljni za trenutni obim tretmana otpada, pa i za budući, optimistično gledano povećan obim?

U poslu sa reciklažom sam već dugo, još od vremena kada ta oblast uopšte nije bila zakonski definisana. Od 2009. godine to se promenilo, a tada su recikleri prilikom ulaska u posao, morali da zadovolje vrlo oštre kriterijume. Ne samo da smo bili prinuđeni da nabavljamo opremu koja ispunjava i naše i evropske kriterijume, nego smo morali i da kupujemo mašine čiji su kapaciteti predimenzionirani za nas, jer, prosto, manjih nije ni bilo. Pa, kada je već tako, zašto taj, na prvi pogled hendikep, ne bismo pretvorili u prednost? Zašto se ne bi stvorili preduslovi da i mi primamo određene vrste otpada na tretman iz zemalja u okruženju, pa i šire? Zašto ne bi Nemac, na primer, dovozio otpad kod nas na tretman, a da nam plati za to, pa još da pritom i uštedi, jer je to kod njih prilično skupo. Nije tu u pitanju samo prilika za profit, to je skica eventualnog modela koji bi omogućio reciklerima da prihodom sa strane relaksira podsticaje i subvencije, od kojih danas zavisi. I to je jedna od tema kojom će se Udruženje u narednom periodu baviti, tražeći sagovornike na svim nivoima odlučivanja, a istovremeno konsultujući sve naše raspoložive stručne i naučne kapacitete, kojih itekako imamo.

Svake godine u ovo doba počinje ista priča o podsticajima, o iznosima koje će država izdvojiti za reciklere. Kakva je danas situacija po tom pitanju?

Nimalo ružičasta. Ako se obistini ono što je kroz budžet najavljeno, ta sredstva će biti apsolutno nedovoljna. Situacija je i do sada bila ozbiljna, a sada je već kritićna. Ne postoji ni jedan recikler koji nije “do guše” u kreditima. Sa podsticajima u iznosima koji su najavljeni, moći ćemo da namirimo dobavljače, i to je sve. Gde su plate radnicima, gde su ostali troškovi… Pitanje svih pitanja danas je – šta će banke reći na ovu situaciju. Bankovni krediti, koji su nama postali osnov funkcionisanja, nisu ni pomoć ni podrška, banke plasiraju sredstva da bi zaradile. Plašim se da je pitanje dana ili nedelja, kada će pojedini recikleri jednostavno – bankrotirati. Nama jedino preostaje da banke ubedimo da je po njih bezbedno da nas i dalje servisiraju.

Zato, i u situaciji kada se bavimo preživljavanjem i opstankom, nećemo sedeti i kukati, nego ćemo svu raspoloživu energiju, znanje i iskustvo usmeriti u pravcu uspostavljanja održivog sistema u oblasti reciklaže. Udruženje reciklera Srbije će nastaviti još intenzivnije da pokreće inicijative, da daje predloge, da se stvori optimalan poslovni ambijent, čiji će se rezultati, nadam se, ogledati u prosperitetu reciklažne industrije, u zapošljavanju velikog broja radnika, a na kraju krajeva, gde će se ostvariti i onaj najvažniji benefit – a to je čistija i zdravija životna sredina.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

SIGURNOSNO PITANJE *