Spaljivanje otpada u Švedskoj

Spaljivanje otpada u Švedskoj

Mirjana Mijatović, rođena Zeničanka, studije je započela u Banjaluci, a dovršila u Stokholmu. Zaposlena je kao inženjer hemije u termoelektrani Söderenergi, na praćenju i usavršavanju procesa prečišćavanja dimnih gasova posle sagorevanja u kotlovima. Pored toga, prati i proces prečišćavanja kondenzata i ostale industrijske vode pre nego što napusti fabriku i završi u recipijentu.


Kako se u Svedskoj gleda na otpad?

U Švedskoj se na otpad gleda isključivo kao na resurs. Sam proces pretvaranja otpada u energiju, koji je i deo moje ekspertize, propisan je i regulisan vrlo konkretnim zakonima. Nepoštovanje propisanih granica sankcioniše se veoma visokim novčanim kaznama, a u težim slučajevima i zatvorskim kaznama.

Švedska koristi model ”stepenica otpadne hijerarhije”, koji je opšteprihvaćen i u većem delu Evrope. Prva i osnovna stvar koje su svi svesni i koje se svi pridržavaju jeste da se otpad svede na najmanju moguću meru. O tome se vodi računa u svakoj kući, svakodnevno, staramo se da se stvari koriste više puta, na primer, garderoba ili nameštaj. Kada pričamo o ambalaži, primenjuje se sistem kaucije – prilikom povrata ambalaže dobije se novac. Na kraju, kada neki materijal ne može više ponovo da se koristi ili da se reciklira – spaljuje se i na taj način se pretvara u energiju. Poslednji i najmanje poželjan stepenik je deponija, ali tu se odlaže samo i isključivo ono, što se ni za šta više ne može koristiti.

Kakva je situacija po pitanju primarne selekcije otpada u domaćinstvima?

U švedskim domaćinstvima praktično svi sortiraju svoje kućno smeće. Ostaci hrane se spremaju u specijalne nepropusne papirne kese, za koje ispred svake zgrade postoji kontejner. To se odvozi u specijalizovane fabrike, gde se organski otpad pretvara u biogas. Kabaste stvari, kao što su stara bela tehnika i električni aparati, odvoze se u reciklažne centre, kojih u Stokholmu, na primer ima šest. U reciklažnim centrima postoje posebna mesta gde se pohranjuju upotrebljivi komadi bele tehnike, odakle neko može da ih uzme i koristi. Generalno, odnošenje smeća se plaća po kilogramu, a ne računa se otpad koji se odlaže za reciklažu. Na taj način svi su stimulisani da odvajaju i sortiraju svoj otpad.

Kod nas se vode polemike kada je u pitanju spaljivanje otpada. Kako je to regulisano u Švedskoj?

Prilikom pretvaranja otpada u energiju dešava se destrukcija skoro svih organskih jedinjenja. Posle sagorevanja, kroz dimnjak se oslobađaju samo CO2, vodena para i manje količine azotnih oksida. Sve to je vrlo precizno propisano zakonom, prati se online u realnom vremenu. Na primer, u dimnjacima postoje dupli sistemi merenja, kako bi se dobili pravi rezultati. Nepoštovanje zakonskih mera koje propisuju koliko se čega može posle spaljivanja emitovati u prirodu povlači za sobom ogromne novčane kazne, pa i zatvorske sankcije.

Nusprodukt sagorevanja su i šljaka i pepeo. Šljaka se koristi prilikom izgradnje puteva, kao i za još neke namene. Za pepeo se rade sistematska istraživanja, a najnovija pokazuju da se može iskoristiti za dobijanje industrijske soli.

Pošto se sve precizno prati i meri, postoje li neke konkretne cifre koje pokazuju efekte ovakvog pretvaranja otpada u energiju?

Naravno. U fabrici u kojoj radim, tokom jedne godine izdvojimo 111 tona teških metala, kao što su kadmijum, hrom, živa i olovo. Sve to bi, inače, završilo u deponijama, odakle bi se kroz zemljište našlo u prirodi i trajno je zagadilo. Pored toga, sagorevanjem smo prošle godine izdvojili 3388 tona drugih metala, koji se mogu upotrebiti u druge namene.

Šta se, konkretno, spaljuje u vašoj fabrici i šta je vaš finalni proizvod?

Naša fabrika je četvrta termoelektrana po veličini u Švedskoj. Ložimo biološka goriva – otpadno drvo, ostaci drvne prerade i seče, kao i sve više vrsta tvrdog industrijskog otpada – SRF (Solid Recovered Fuel). Godišnje isporučujemo 2500 Gwh toplotne energije domaćinstvima i firmama, kao i 550 Gwh električne energije. Najbitnije u svemu tome je činjenica da pritom u prirodu vraćamo čistu vodu, a emisije supstanci u vazduhu su apsolutno unutar vrlo rigorozno propisanih količina.