IN MEMORIAM Mihajlo Miša Gavrić

IN MEMORIAM Mihajlo Miša Gavrić
Piše: Dušan Jafok Jakovljević

Nikada nisam voleo da pišem ove dve reči. Nije mi u prirodi. Poznaju me ljudi drugačijeg, pa i kad je teško, pišem opuštenije. Nemam taj talenat za teške reči. Neki moji drugari imaju besedu za svaku priliku. Umeju da zastanu, progutaju knedlu… Nije moj slučaj. Posebno kad mi život posoli ranu. Jednom, u „Centralu“ u Čika Ljubinoj, dok je sa zvučnika letnje zvezde brojala Dženis, Prele i ja smo sa’ranjivali flašu „VAT 69“ i ronzali. Pogodilo nas u živac, nešto nam se skupilo i eto. „Jebeš muškarca koji ne plače“ rekao je tad Prele. Ovih dana je kod mene „Rainy night in Georgia“. Preletova. Lord, I believe it’s rainin’ all over the world. Među zvezde, na Večni Istok, otišao je Mihajlo Miša Gavrić, moj prijatelj, drug, kolega i mnogo mnogo više od toga. Čovek koga je poznavao svako ko je okusio ekologiju sa stručne strane. Neću da lamentiram o njegovom životu, karijeri, samo želim da se pamti da je u crnom razdoblju 2020-21. srpska inženjerska scena ostala bez mnogih velikih imena, mojih prijatelja. Nama, koji plivamo u tom crnom moru, satkanom od ličnih gubitaka i odlazaka velikih umetnika, simbola mladosti, zrelosti, drugara sa audio kaseta tokom dugih putovanja, junaka uvek iznova prepričanih predstava i koncerata, sudbina je dodelila širok izbor: da se okamenimo ili da pokušamo da ostvarimo onu nepozantu komunikaciju koju Čovek, od svog postanja, od pamtiveka pokušava.

Malo je poznato ili sasvim nepoznato da je Miša Gavrić začetnik mnogih ekoloških, danas tako uobičajenih stvari. Kao pripadnik jedne izuzetne, po mnogima najbolje generacije beogradskog Građevinskog fakulteta, sa kojom me je život ukrojio od početka karijere, bio je na reformator načina razmišljanja u modernoj hidrotehnici. U generaciji koja je imala sreću da uči od vrhunskih profesora, smeštenoj između čuvene generacije inženjera rođenih tridesetih i potonjih, digitalnih, koja je imala priliku da gradi najveće hidrotehničke objekte širom sveta, kojoj je multidisciplinarnost oduvek prirodna, koja se držala i održala zajedno i dala mnogo vrhunskih stručnjaka i profesora, koja je pretvorila šiber u lap-top i rapidograf u ploter, koja je definisala ekologiju kao integrativnu nauku, u toj i takvoj generaciji izuzetnih Ljudi i Inženjera, MIša je zauzeo svoju poziciju, koja je njegovim iznenadnim odlaskom ozvučena neskrivenom tugom među nama, njegovim prijateljima i saborcima.

Neka bude obznanjeno da je Miša Gavrić jedan od inicijatora i pokretača obeležavanja Svetskog dana voda, koji će za koji dan doći, Dana Dunava, mnogih manifestacija, sajmova, konferencija. Da je zaslužan za članstvo Srbije i Jugoslavije u mnogim najznačajnijim međunarodnim asocijacijama. Da je kao zamenik ministarke ekologije, zajedno sa njom i timom otvorio mnoga vrata koja su zbog sankcija bila zatvorena za Srbiju. Da je bio onaj glas razuma koji je mirio ekologiju i energetiku, čovek sa merom i petljom da celom svetu kaže prave razmere bombardovanja, čovek koji učestvovao u izradi najvažnijih strateških i zakonskih dokumenata, pristupanju Srbije međunarodnim konvencijama, vrhunski erudita, glasni borac protiv klimatskih promena, uvek sa razložnim i racionalnim predlozima i rešenjima… Neka se zna da je jedan od trojice čijom zaslugom je Srbija dobila brod Argus, rešila probleme pepelišta, počela proces odsumporavanja… posle teških godina opasnog življenja iskoračila velikim korakom i otvorila vrata zelenoj budućnosti.

Nije se libio da iskaže svoj stav, životni, stručni i politički. I nikada nikog nije uvredio, omalovažio, potcenio. Kao čovek bez trunke sujete, nije imao problem da pohvali drugog, da kaže da je nešto „potpuno fenomenalno“, niti da kaže „izvini, molim te, nisi u pravu“. Uvek jasno, glasno, u oči, staloženo i prijateljski, nikada i nikome iza leđa.

Mog druga Mišu Gavrića usud je uhvatio u pokretu, ukrao ga je naočigled svih, od porodice koja mu je bila svetinja i svih nas koji smo sa njim drugovali, planirali, radili. A mi – ne verujemo. U jednom danu smo poverovali da korona posustaje i da je krenulo na bolje. Kosač je bio brži. Nebo je dobilo još jednu zvezdicu. Prerano, Mikele, druže.

Postoje ljudi koji, prosto, jedino ne umeju da umru. Odu, a mi koji smo sa njima prijateljevali svakog časa očekujemo da nam se pridruže Na sastanku, na terenu, na konferenciji, u kafani. Na koncertu Stonsa, kao onomad na Ušću. Ako ikada ponovo dođu. Dotle će čekati čaša viskija na našem stolu. Dok je nas. Kad smo „ista sorta, kao da nas je jedna majka rodila“ što rekla moja Nana. Nas (još uvek) na zemlji i naših među zvezdama.

Korono, jebemtimater!