Čitam malopre, objavila Marija Crna na fejsu, intervju sa psihologom, citiram „…Per Espen Stouknes nije iznenađen što se tako osećate. On je autor knjige O čemu razmišljamo kad pokušavamo da ne mislimo na globalno zagrevanje, koja počinje istraživanjem „klimatskog paradoksa“ — depresivnog fenomena zabeleženog u bogatim zemljama kao što su Sjedinjene Države, Kanada i Australija, gde je zabrinutost javnosti za klimatske promene u stalnom opadanju, uprkos širokom konsenzusu među klimatskim naučnicima i nego ikad pre. Psiholog i ekonomista, Stouknes se oslanja na nalaze socijalne, evolutivne i kognitivno-bihevioralne psihologije kako bi objasnio zašto ljude na engleskom govornom području ne zanimaju klimatske promene“. i još kaže, kada hoćete nekog da ubedite pokažite jedan negativan i tri pozitivna primera. Super. Jedino što većina Planetice ne živi na engleskom govornom području. A svi zajedno uglavnom pate od bola u muškom spolovilu. i žene. Sve do jednom. Kad ih stvarno zaboli. A onda će lek slabo da se nađe.
U svojoj analizi, to je zanimljivo, on navodi primere gazde Eksona i problem konzumacije govedine, kao neke od najvažnijih uzroka problema. A ja se nešto mislim da tog Eksona, batice savršeno boli uvo (pored spolovila). Taj samo gleda tonu nafte i tonu love. Što rekao moj unuk, „deda, a kad taj kupi sve što može, šta će njemu posle pare?“ Cela fora je u tome da većina tih lovatora nije gazila pacove u mraku rudnika da bi zaradili kintu. Zaradili na foru, palo im s neba i snašli se. I, šta? NIšta. Ko me futa, što nisam ja. Al’ to nije tema. Tema je kako se ljudi lako užive u ulogu puštača kiše. Eno onaj brazilski kreten, na primer. Pali Planeticu i bole njega. Ima izgovor. Da narani gladne. GMO sojom. i usput zaradi neku kintu. S kojom, kad kupi sve što može, može samo da briše bulju. Tehnologija posvećena uništavanju prirode uvek se bolje prodavala od metli, na primer. Logično. Ameri su više zaradili na napalmu kojim su pržili Vijetnamske džungle (i ljude u njima), nego na vatrogasnim crevima koja su im posle prodavali. Isto i kod nas. Bolje im išao osiromašeni, nego koka (kola).
Mada i koka (kola) lepo ide. Ne žale se trgovci. Naprotiv. Njihovo trgovačko umeće je sve bolje. Za čas postanu investitori, državni činovnici, uticajni faktori. Zajedno sa bulumentom podguznih aplaudera. Ponekad se pitam (samo ponekad) gde to spava inteligencija. Onda ukapiram – uopšte ne spava. Sakrivena je u tragovima poršea kajena, moderne verzije golfa dvojke. Prekrili je talasi Save i Dunava izbrazdanih gliserima kojima se silikonci i silikonke prevoze na kulturna dešavanja po načičkanim splavovima koji to odavno više nisu. Skromna i uplašena inteligencija je, čini mi se, oduvek bila negde u potaji. Zaključana u biblioteci. Još od Nerona i pre njega. Možda od Mojsija. Ili od Adama i Eve? (mislim, taj je pored gole Eve uzeo jabuku od zmije! ja zmiju u tim okolnostima ne bi’ primetio ni da me ujela za oko!). Odavno su, čini mi se, diltenati preuzeli stvar u svoje ruke i tako će, bojim se, biti do samog kraja. Bilo je dovoljno da im neko tutne ključ od ludnice i ključ od trezora. Kad je njih krenulo!!! Ajoj! Planterano! Kad su oni ukapirali da inteligencija nije tako potentna kako su mislili! Kad je proradio duh bravara u njima, pa krenuli da sami prave ključeve i dele međusobno! O, radosti! Ključ od fakulteta? izvol’te! Fala! Ključ od kuhinje? Izvol’te! Fala! Ključ od spavaće sobe? Izvol’te, al budite tihi, tamo spava inteligencija! pssst… u redu, fala! Ključ od klozeta? E, ne, seri, koj će ti? Pa, msm… Ko te … pišaj iza kuće.
Tako je uspavanoj inteligenciji ostao samo klozet. Sad, negde tamo, još postoji neka, kakva takva inteligencija. Al’ slabo potentna. Pa u tom Brazilu ima sto puta više doktora nauka nego u ovoj sto puta popaljenoj, pobijenoj i razvaljenoj Srbijici. i – šta se čuje? Ništa. Goreli, Sibir, Australija, Kalifornija (pisali smo o tome). i – ništa? Seku šume širom sveta – sve neki bogobojažljiv svet – hrišćani, muslimani, budisti, jevreji… i Srbi. Pa gde su te televizije, tehnologije, odgovorni političari… majku mu? Gde su njihovi kumovi, prijatelji, rođaci, da kažu kume, bre, ne jedi ono što se ne jede, sve će nas podaviš! Gde je njihova inteligencija? Zaključana u spavaćoj sobi sa toalet lovom ili u klozetu, sa satom koji otkucava. A bomba u septičkoj jami. i kad prođe ona dva stepena i onih 450 pi-pi-emova, kad pukne ta bomba i razlete se govna, biće ko u čuvenoj seriji „Ljubav na seoski način“ – ništa od svadbe, mlada je obeležena (…aperisana je od slepeg creveta). E, onda ćemo da se pitamo, ko je kriv i zašto, al’ slaba vajda. Fajront, kaže gazda Boža.
Tako da, druže psihologe, da ja tebi nešto kažem, po srpski – batina je iz raja izašla. Daj Bože da se probudi jedan intelektualac, što bi rekli Srbi (I ostali kvazi-nacionalisti), da prostiš, da se uskurči i počne da mlati te diletante što misle da mogu da kupe mene i ove moje zelene zaverenike, e onda će da vidiš kao raste ekološka svest. Ako to dočekamo, ima da ga slavimo ko krsnu slavu. A, AKO NE … jeb’ga, ode mas’ u propas’.
A onda, braćala Cigani, pevaju pesmu iz kultnog filma „Ej vetar duva, šljive opadaju, Siromašni jadni povazdan stradaju. Biće skoro propast sveta. Nek’ propadne nije šteta“.
A onda, Mija Aleksić, solo, peva samo za Srpčiće iz grada
U pustinji čuvao sam svinje
Kad je bilo sunce za lakšanje
A ja uzeh svinje na brojanje
Brojim ja jedan dva tri, četri, pet, šest, sedam, vosam, devjat, devjat..
Svi su, svi su, samo Gedže nema
Moja mala Gedža, šarena joj leđa
Okrugla joj njuška, debela ko kruška
Joj Gedžo! Joj Gedžo!
