NEĆE MOĆI OVE NOĆI! (Bili Piton)

NEĆE MOĆI OVE NOĆI! (Bili Piton)
Piše: Dušan Jafok Jakovljević

Vodotoci, jezera, bare, slivovi i akvatični sistemi Srbije danas su devastirani kao nikada do sada i, što je još gore, u opasnosti su da dođu do tačke sa koje nema povratka. Nije zgoreg napomenuti da je inicijativa za izradom različitih katastara, poput katastra zagađivača, katastra ugroženih i degradiranih područja, katastra zaštićenih predela itd. stara više od dvadeset godina. Nije zgoreg napomenuti da je specijalizovana Agencija za GIS, formirana negde 2000. ugašena valjda 2004. godine. Srbija je zemlja u kojoj je GIS prihvaćen skromno i parcijalno, iako je ovaj model upravljanja i planiranja odavno odomaćen u svakoj domaćinskoj zemlji. Evo, Beč, na primer, u GIS-u ima registrovano svako drvo u gradu. Ne bi me čudilo da ga ima cela Austrija. Nama smetaju i GIS i drveće. Koče napredak.

Pre trideset pet, možda i više godina uočen je problem opadanja kapaciteta na izvorištu Brzan sa koga se snabdevaju vodom Batočina i Kragujevac, zbog iskopa šljunka za potrebe kombinata „1. maj“ u Lapovu. Odmah su angažovani stručnjaci, izvedena su istraživanja, izrađena je studija koja je pokazala koliko još sme i pod kojim uslovima da se eksploatiše šljunak. Neke davne osamdeset i neke. Neki kažu, u komunizmu. Politika se u studiju nije mešala. Nije bilo nikakvog pritiska, niko nije rekao „mora se, viši ciljevi, državna tajna…“ Struka je rekla svoje. Tačka. Niko se nije slikao, davao izjave za medije, niko nije ostao bez posla. Ništa. Fabrika je potražila nova ležišta, izradila projekat, počela eksploataciju. Niko nije izašao da protestuje, preprečuje put, ništa! A nije da nije bilo politike i skrivenih interesa. Bilo je i te kako. Na primer, na tom istom izvorištu. Izgrađeno je četrnaest reni bunara, a četiri nikada nisu opremljena pumpama i puštena u rad. Negde, devedesetih, kada je rađen projekat za revitalizaciju tog izvorišta, saznalo se za „političke“ bunare. Tada su kola, čini mi se, krenula naopako. Tadašnji direktor je dao deo izvorišta „nekome“ da kopa šljunak. Taj je kopao do drena. A drugome je dao da sadi pšenicu. U zaštićenoj zoni. Taj je sadio i štitio. Pesticidima, naravno. Kad opere cisternu od pesticida izlije je u onaj iskop, pravo na dren. Odatle, pravo u Batočinu i Kragujevac. To nisu bili stranački poslovi, to su bili prijateljski, kumovski poslovi. Mali. Slatki. Takvi su ostali do danas. Mala, slatka lova, od šljunka, od zemlje, od države, od trovanja naroda.

Danas je uobičajeno da se najplodnija zemlja prodaje da bi se iz nje vadio šljunak. Raskopa se humus, baci negde, a hektar nekada plodne oranice postane rupetina koja se kada se sav šljunak iskopa, ubrzo napuni vodom. A onda postane plodno mesto za đubre. Što opasnije, to bolje. Na dnu često završi grebani asfalt, burad od ko zna čega, pa i otpad iz kamiona smećara. Nikoga nije briga što se taj otrov u podzemnoj vodi širi brže nego korona na suvom. Neki će sa zlobnim osmehom reći, to je od 5. oktobra. Zapravo, nije. To je od početka devedesetih, kad se prvi genije toga setio. Iako je to tada bilo strogo zabranjeno, nekima je, očigledno, bilo dozvoljeno. Bio je rat, govorili su. i prekopavali Posavinu, Podrinje, Pomoravlje, Ponišavlje, Kolubaru, Mlavu… Ustvari, celu Srbiju. Onda je to postao unosan biznis. A unosan biznis donosi organizaciju. Pogotovo kad je na ivici zakona. Onda je organizacija ojačala, postala deo državnog aparata. A država, siromašna i uboga, još jedino ima da prodaje ono iz kuće – šljunak, drvo, rude. Moja baba Grozda je govorila, zla su ona vremena kad domaćin počne da prodaje srebrninu. Kad počne da loži parket, mora da je velika glad zavladala. Ali, kad domaćin taj parket prodaje, a ne kupi deci ćebad, već naruči sebi novo odelo, taksi i odvede švalerku u kafanu, a kući donese ostatke iz tanjira koje su ostavili drugi gosti, to nije domaćin. To je probisvet. Tako je govorila moja baba. Maricu nije pominjala. Pominjala ju je moja Nana kad je za nekog neukog, a hvalisavog govorila „razume se k’o Marica u krivi“.

Danas je razvaljivanje reka, slivova, njiva… postalo strašno važan posao. Bez šljunka nema puteva, bez puteva nema turista, bez turista nema para. A mi smo turistička atrakcija najveća u modernoj istoriji sveta. Kosmosa. Valjda? Vodu niko ne pominje. Ima u prodavnici (i na Marsu, kažu). Koliko sutra, neki mladi ekonomski lav ili novi menadžer kasapin (što pod rep kolje) će izračunati da nema smisla obnavljati izvorišta i vodovodne mreže. Biće jeftinije kupanje u gradskim kupatilima. Tuš kabina, đakuzi, sauna. Navali narode, još malo, pa nestalo! Pošto ionako više niko ni ne kuva (Bog da živi naručivanje hrane) u stanovima će biti samo WC.

A šta je sa rekama? Pa one će i dalje biti super za splavove, glisere, šetališta i zalaske sunca slikane mobilnim telefonom najnovije generacije. I kanalizaciju. Malo li je? A mi bismo, pored svega toga, još i da pijemo vodu iz njih?! Retardirano, retrogradno k’o Merkur i protivno napretku države i društva! I neekološki, fuj!

U novom ili izmenjenom starom zakonu o vodama, vode nisu bitne. Bitni su naši, oni s početka ovog teksta, prijatelji, braća, kumovi… A katastar, GIS, baza podataka, voda za piće iz vodovoda – time neka se bave izdajničke nevladine i dokoni stručnjaci. Neka i oni nešto rade. Bolje i to nego da sede i izmišljaju kako im država ne valja. Svima valja, samo njima – jok!

Reče jedan „književnik“ nedavno, ekolozi su fašisti. Evo, ja priznajem. Ja bih njega i njegove istomišljenike u radni logor. Rad oslobađa (Arbeit maht frei!), a knjige ionako više niko i ne čita. Samo, u tom logoru nema vode, istrulile instalacije, ne isplati se da se menjaju. Pa kad nema vode, nema ni kupanja. Napraviću im kafanu s muzikom! Kad nema vode, neka bar uživaju u Đali bratu i ženi od sultana. Neka se kupaju u šampanjcu (samo Moet, dolazi u obzir) i jagnjetini. Da parafraziram onu francusku dvorsku snajku – „ako nemaju vode, neka piju Moet“.

Ja ću, skromno, da ostanem na viskozi (bez leda, makar bio i sa Marsa). U kadi punoj vode, protivno gravitaciji i cirkularnoj ekonomiji, opustiću se uz (hm!) … Kendi Dalfer, na primer. Ako ponestane vode na Dorćolu, izbušiću bunar do Japana. A što se tiče zakona o vodama, konsultovaću Bilija Pitona, mada unapred znam šta će da kaže. Isto što i braća Slovenci – „Neće moći ove noći!“