Dok se ovih prazničnih dana kupamo u smogu, na šta smo već navikli, iznenadi nas slika otpada koji pliva po Potpećkom jezeru. Uzbuniše se Srbi (i ostali)! Vidi na šta ovo liči, sramota, ministarka daj ostavku!!! Kao i obučno, velika većina nije ni čula za Potpećko jezero pre toga, a sumnjam da i sad može da ga pokaže na karti. Al’ digli dreku, neka! Meni milo! A teško mi da ćutim, j-b-g! To je onaj momenat kad ti se skupi negde nešto, pa bi da pukneš od muke ili da zapališ sopstveni hard disk. Kome ja sad da kažem da smo, kao mnogo puta pre, imali za ovakve stvari projekte, novce, dobru volju. I? I, ništaaa… Promene se politike, dođu neki novi Srbi, postanu eksperti za mesec dva i Jovo-nanovo. I tako prođoše godine, a ostade đubre. I sad svi prstom pokazuju na njega, kao iznenađeni! Ju! I onda, ministarka daj ostavku! Kao da je ona lično išla i bacala flaše po jezeru.
Onda moj hard disk spase moja drugarica Jeca Kiš koja okači sliku lađe koju je napravila baš za to jezero i poklonila nekome tamo još pre sedamnajs’ godinica (to joj bio rad za mikro maturu u vrtiću). I taj neko tamo nije mario za poklon, onda došao neko ko je istraživao da li je ovaj uzeo sto evara mita i korupcije, a posle njega došao neki treći koji je istraživao prethodnog i takooo… Pa da je Jeca to poklonila meni, ja bi’, ja bi’… ja bih to držao na radnom stolu, ne, u spavaćoj sobi, ma, o retrovizor bi okačio, zadenuo za branik k’o badnjak! Turio na kajlu pa na maljave grudi! U međuvremenu mojih dilema, ekološki nesvesni narod je i dalje bacao đubre u brzu reku Lim i eto! Zrno po zrno pogača, đubre po đubre ostrvce na Potpećkom jezeru. Onda došle strane televizije da to slikaju i prave reportaže. Vest, jbt! Kao da toga nigde drugde nema! Kao da su njihove (bogate) države mame Tereze! Kao da kompanije u njihovim državama ne ture na svoje lađe zastave nekih državica bananica i ne izvrnu ‘iljade tona svakojakih govana u međunarodne vode! I onda Tihim okeanom pliva ostrvo đubreta veliko k’o Jevropa, ali to nema veze! Važno je da su prljavi Balkanci usrali Potpeć! S moje tačke gledišta – oni su skroz u pravu! ne bi’ ja tu menjao ni reč! Važno je i najvažnije šta mi radimo u našim rekama i jezerima. Za mene, poznata je stvar – TO je patriotizam. Kako se ophodiš prema svom kraju, svojoj reci, svojoj zemlji. Kad to počistimo, nagovoriću Jecu sa napravimo jednu veeeliku lađu i da idemo da recikliramo ono đubre u Tihom. Za lovu, jok za slavu. Dosta slava. Još samo Jovan, Sava i Trivun, pa smo mirni do Đurđevdana. Prasići i jage takođe. Osim toga, zagađivač plaća, nismo to mi rekli, nego oni. Mi smo samo prepisali.
I sad je, u tim vestima, a i inače, glavno pitanje gde je nama Balkancima ekološka svest? Di će nam duša? Šta mi radimo po pitanju širenja ekološke svesti? Kad ćemo mi kao narod postati ekološki svesni? Itd. Nesvesni narod svestan svoje nesvesti, dušu će da lansira u kafanu (a gde bi inače?). A o tom Potpećkom jezeru niko ne bi ni reč napisao da nije bilo đubreta. Ne bi ni bilo vest. A da li vest rađa svest? I da li vest budi savest?
Gledam jedan film pre neki dan, savetujem da ga nađete i pogledate, ako već niste. Zove se Dark water, preveden kao „Mutne vode“. Govori o tipu koji je razotkrio hemijskog giganta DuPont. Koga mnogi mešaju sa čuvenim upaljačima koje smo mažnjavali strancima na letovanjima u Dubrovniku i po Skadarliji. Taj DuPont je izmislio razne važne stvari, kevlar, ovo, ono i – teflon. Jedna od glavnih hemijskih kompanija, nema šta, vojni program, svemirski program, država! Dali narodu teflon da se ne lepe šnicle i palačinke za dno tiganja! Zadovoljne domaćice crvkuću sa malih ekrana naših TV prijemnika! Ali ih lokalci provale da su napravili deponiju za opasan otpad od proizvodnje teflona i to curka u obližnji potok. Potrovaše silan narod i životinje. Oni tad, devedesetih, zarađivali milijardu dolara profita samo od teflona. I tip neki, advokat iz zavičaja, zaintači se i provali da je glavna hemikalija u teflonu, ono što sad piše na svakom PFOA (-free) – pazite sad, hronologija je bitna – tip provali (2003) da su oni još 1961. znali da je to sranje štetno po narod, da su ispitivali uticaj na pacovima, majmunima i – ljudima! Daaa. I znali su da izaziva iljadu nekih rakova, ko zna kakvih sve bolesti, lude krave, trista čuda. I, da prostite, bolela ih patka. Bilo im skupo (na milijardu dolara profita) da daju kilo para i naprave za taj otpad deponiju k’o ljudi. Cirkus oko suđenja trajao do 2015! Tek tad su pristali da daju odštetu za 3500 stanovnika tog gradića. A u međuvremenu, više od pola veka su to sranje sejali po svetu! I zarađivali. Ta hemikalija, PFOA, nalazi se u 99 posto organizama u svetu i ne razgrađuje se. Čuči u svakom od nas. I čeka pravi čas. Daleko bilo.
I sad mi kažu – svest, jel da? Te face iz tog DuPonta su bile svesne, razdvajali su otpad na mestu nastanka i u kućama od po milijardu dolara držali kese za reciklažu. I, naravno, spavali su mirno. A zašto i ne bi? Mirna im savest, zaradili su pošteno, to je samo biznis. A 99% čovečanstva? Kolateralna šteta, jbg. Važan je progres. Ako mi neko dokaže da je taj teflonski tiganj bolji za palačinke od onog crnog gvozdenog koji se prodavao na vašaru u Paraćinu šezdeset pete, zabiću mu ga u… oko.
E, o tome vam pričam. Svestan smo mi narod, uprkos konstantnom i vrlo dobro smišljenom zaglupljivanju. Čim je naša koža u pitanju, svest proradi. A savest? U tom istom filmu, advokatu koji je sve provalio meštani su okrenuli leđa, jer su ostali bez posla u fabrici koja im je uzela sve, osim kore leba – porodicu, prijatelje, čak i decu. Najurili ih s posla jer su tražili odštetu. Onda im dali po 400 dolara, k’o slepcima. Trajalo tako sve do te 2015. Kome je do savesti može da volontira u narodnoj kuhinji, reče jedan u tom filmu.
Kratka crtica o svesti i savesti: U Boru je pre nekoliko godina jedna stranka propalog muzičara dobila izbore zahvaljujući fabrici sumporne kiseline koju su napravili. Najmodernijoj, govorili su. Ispalo je da je stvarno bila moderna, ali pre rata (II svetskog). Lokalni političari koji su upozoravali na posledice zagađenja u istoj kampanji – nisu prešli cenzus. Sad ti isti Borani izlaze da protestuju. Protiv koga, rođaci?
Setite se ovoga kada pomislite na budući rudnik litijuma. Ili na novoplanirana beogradska naselja. Zapitajte se da li u Alpima ima ruda i zašto Švajcarci, na primer, prodaju čokoladu, satove i turizam, a ne otvaraju rudnike i ne prave sumpornu kiselinu. Pitajte savest šta će vam reći ako (nedajBože) ne budete imali da date detetu čašu vode. Koja će biti mnogo skuplja nego sad. Pitajte savest, sada. Zamislite sebe u ulozi lika koji odlučuje. Između miliona dolara od teflona i zdrave nasmejane dece u svom dvorištu, šta bi ste pre? Oni kojima je profit u opisu radnog mesta ne libe se da serviraju šarene laže. To im je u opisu radnog mesta. Neki drugi imaju samo jednu želju.
PS. „Mislim da je u poslednjih dvadeset godina stvarnost mnogima postala apstraktan pojam. Ono što su nekada smatrali istinitim jednostavno više ne drži vodu, kao da razmišljamo na postfilozofski način. Više se ni na šta ne možemo osloniti. Ne postoji znanje, samo tumačenja činjenica kojima smo stalno zatrpani. Napustili smo znanje i izgubili se. Više nema nikakvog oslonca i politička situacija takvo stanje samo pogoršava.“ Dejvid Bovi, 2003. o albumu „Reality“. Napustio nas je pre pet godina. Muzička podloga: „Looking for Water“ sa albuma „Reality“.
