POPLAVE(li smo)

POPLAVE(li smo)
Piše: Dušan Jafok Jakovljević

Skoro da sam se odrekao pisanja kolumni, na radost nekih i nažalost nekih. Tako je uvek u životu „…neki ga žale, drugi hvale, treći kažu e, moj brale…“. Đavo odneo šalu, sve mi se čini, a ja u takvim uslovima ne mogu da radim, žalim slučaj. Gledam i divim se kako su svi pametni i kako svi sve znaju, pa mi ponekad drago što ne znam ništa. A ja sam samo naučio da sumnjam (ne da sumnjičim), da gledam, slušam i učim. Naučio sam pomalo i da pričam, pa i da lajem, mjaučem i ričem ponekad. I da pamtim, što izgleda, nije dobro. Nije srpski. A pošto sam malo sentiš ovih dana, citiraću Vam i neke pJesme („…kad god se raznježim, ja uvek pričam jekavski…“ Nj.K.V. Radovan III). Ovo je sad za one malo matorije, vi mlađi guglajte. Bolje guglati, nego oguglati! „Pamtim samo sretne dane…“ kad smo radili projekte, gradili vodovode, kanalizacije, ovo, ono… a nismo se dupetali, to nam, jednostavno, bio posao. Za razliku od danas. Danas je posao težak, svaki dan sa dva sastanka je naporan i stresan. „Novo, novo, novo vreme…“. E, a bila neka riba, zvala se Ksenija Erker, meni bilo smešno njeno prezime i večito sam se sprdao sa njenim nJežnim ljubavnim pJesmama. Imala jedan stih kao „… pamtiću dugo ono vrijeme, kad je tiha nosila nas rijeka…“ A onda, kad se unezverimo od pića na nekoj svadbi, pJevamo „oj Moravo, tija reko…“ i „Dunav, Dunav, tiho teče…“ Daklem, izvodim zaključak da su reke nJekad bile tihe. A nisu. I onda su nosile mostove, brda, ludovale, zagorčavale ljudima život. Bila tako jednom poplava u nekom selu iznad Aleksinca. Dođu ljudi iz opštine u moj Institut „Černi“, kažu taka i taka stvar, drugovi, treba nam projekat, kol’ko to košta. Mi kažemo poštenu cenu, napravimo ponudu, oni odu kući, presaberu se, kažu „važi“, potpišemo ugovor, uplate avans i mi uradimo projekat, oni plate i s tim projektom odu u Ministarstvo. Tamo ljudi od struke nJekad radili, znaju za problem (i bez TV Dnevnika), bili na terenu, uzmu projekat, vide kol’ko love treba i posle svega par meseci izlaze mašine na teren. I nema više da bujica nosi most. Tako bilo nJekad. Sad, ako ne izađe precednik, poplave ne važe.

Al’ sad poplave više nisu zato što smo zatrpali reke i kanale đubretom, iskopali i prosekli nasipe i napravili idiotske betonske građevine usred korita. Neee! Niti su klizišta zato što smo posekli šume. Neeee! Niti će u gradovima biti plus beskonačno zato što smo posekli drveće. Neeee! To je sve zbog klimatskih promena. A klimatske promene su zbog onog Milankovića, jer da on to nije čačkao, njih ne bi ni bilo. Tako da, ako je do nas, nije! Moravica odnela put u Ivanjici zato što je bio mator. A i blizu reke. Most u Ljuboviji je takođe bio blizu reke, a i on bio mator, 30-40 godina. Da ga nije odnela poplava pao bi kao platani u Bulevaru koje smo zaboravili i drveće po gradovima Srbije koje smo takođe zaboravili. A od tog zaborava i genijalnih naučno-stručnih rešenja koja nam serviraju tzv. analitičari i tzv. političari preko tabloida i TV dnevnika, pojavila mi se plava štrafta na vratu. Što bi klinci rekli, smorio sam se, tebra! Pa, pošto je „od iz(b)vora dva putića“ od kojih jedan vodi ka bromazepanu, a drugi ka mariji rozi iz huana, krenuo sam trećim. „…Konobar, još jednu lozu…“ Rođen loš, jbg.

Okrenem ploču, latim se literature. Dođe mi do ruke nešto po nazivom „strategija upravljanja otpadom“. Ja mislio neko me zeza, pa uzeo da čitam. Kad ono, stvarno se neko zeza. Kad smo bili mali, postojao je porez na „šund“. Ne kažem da je ovaj „dokument“ šund, samo konstatujem da je nJekada postojao porez na to. Mislim, šund. U rokenrolu toga doba naročito su nam bili smešni pJevači koji su dolazili iz germanskih zemalja. Tip se zvao, čini mi se, Udo Jurgens i slikao se za singlicu u genijalnim sandalama. Sa čarapama, naravno. Niko, naravno nije slušao šta taj njače, ko bi to čudo stavio „na gra, na gra, na gramofon“. „Šund“ je pisalo i na ploči Mice Trofrtaljke „Devojčica vodu gazi, ovako, baš tako…“. kao i na ranim radovima nekih potonjih folk-diva umJetnica od nacionalnog značaja. Pogledaš omot i ne turaš na gra, na gra, na gramofon A možda bi trebalo da se vrati taj porez, a? Msm, da se proširi to malo, na primer, na literalno stvaralaštvo?

Tako, pomalo dokon, potražim po netu europski Green Deal. Učinilo mi se da ima sve šanse da prođe kao Memorandum SANU, koji niko nije ni video, a kamoli pročitao, a svi sve znaju o njemu. Vidim, niko se nije drznuo da ga objavi. Ili ja n’umem da nađem. Pa, pošto je vreme korone, ja dezinfikujem ruke od prethodnog posla i prionem poslu da „prevedem“ hrvatsko izdanje i priredim za našu čitalačku publiku. Kad već nemamo instituciju koja je to trebalo da uradi pre mene. Hvala, hvala, hvala lepo! Za koji dan ćete ga dobiti i u štampanom izdanju i u pe-de-feu! (ako može ve-me-a, može i pe-de-fe).

A dok čekate na pe-de-fe najaviću Vam sledeće: Zeleni razvojni centar, onaj isti moj tim Let’s do it! Serbia koji je pokrenuo i doneo Svetski dan čišćenja objavio je rat golotinji! Zelenoj golotinji, ne onoj na koju Vi mislite! Pokrenuli smo projekat koji se zove „Posadi svoje drvo„. To znači ovako: vi želite da posadite drvce, jel tako? Tako je! Prijavite se na naš fejsbuk, instagram, mejl, telefon, viber, goluba pismonošu… i pošaljete podatke. Kad dođe vreme sadnje, u jesen, mi Vam pošaljemo tri drvceta (…tri drvceta hoću ja, neću jedno, neću dva…). Vama preostaje da ih posadite, slikate se i „pošalji svoj mi foto, potpiši sliku tu…“. I da ih čuvate do kraja života, mazite, pazite (i zovete ih Đorđe, al’ to nije obavezno). Da bi smo TO uradili, ljudi, potrebni su nam SPONZORI!!! Alarmirajte sve koje znate! Zeleno sponzorstvo je društvena odgovornost! I, da budemo jasni, za ovo nam trebaju ozbiljni saradnici! Zato, napred, u slavu! što reče major Gavrilović.

PS. Korona se najbolje tera pJesmom. Objavili knjigu pJesama „S vremena na vreme“ prvi dorćolski mega bend. Ko nam se pridruži i posadi svoje drvo pJevaće

Čudno drvo imam
najlepše u vrtu
tuda ljudi prolaze
a ne vide to

Ponekad u zoru
budim se i gledam
kako lišće čudno sja
k’o zvezdani put

Čudno drvo imam
Najlepše na svetu

3 Comments

  1. Mnogo volim što smo generacija, što si mi drug, prijatelj, a nekima i brat.
    Volim što delimo isti sistem vrednosti, jer je naša generacija tako „našpanovana“ i što taj reket još uvek uspeva da plasira neku novu ideju i akciju. Želim Ti sreću i uspeh sa sednjom drveća i drago mi je što su tri. Može li to da se bira? Gde da posadim svoja tri drveta kad nemam svoje tri stope zemlje, a za sve javno ti trebaju dozvole raznoratnih „institucija“? Ili ne trebaju? Bilo bi dobro da nam na neki način, a da to neje facebook, instagram ili twiter, razrešiš dileme. I srećno sa sponzorima. Ako ih ne bude dovoljno, ostavi mogućnost da sami kupimo svoja tri drveta i zasadimo ih na tom mestu gd se sme saditi, a koje ne znamo gde je.
    Radujem se jednom orahu, trešnji i hrastu, a sve vas srdačno pozdravljam

  2. Hej hej a pričasmo o tome i tom šundu – pokušah nešto ispraviti, ali predadoh se i poslah tebi. A meni bi se ruke obradovale šljivi, a ako može tri drveta onda šljiva, kruška i javor🌳

  3. Pada mi na pamet jedna pJesma, nešto malo mlađa od ovih tvojih, Džonijeva „Kamo dalje, rođaće“ (pa ko zna nastavak, biće mu jasno zašto).
    Ali sve dok ima ljudi koji ovako razmišljaju (i ovako pišu), ima svJetla na kraju tunela. Možda i posadimo tu „Čudnu šumu“, sa po tri drvceta, ne samo oko nas nego i u nama.

Comments are closed.