Decentralizacija zelene svesti

Decentralizacija zelene svesti
Piše: Velimir Cvejanov

Govoreći o javnom mnjenju u oblasti zaštite životne sredine, ministar Goran Trivan je naveo da je postignut napredak, da društvo postaje svesno i da to rezultira rešavanjem problema. Činjenica jeste da je, podstaknuto enormnim zagađenjem vazduha ove zime, potpomognutim nepovoljnim meteo uslovima, glas javnosti postao glasniji i prodorniji. Taj glas se još bolje čuje, jer se pojavio u osetljivom predizbornom terminu, kada se na njega više obraća pažnja. Naravno, ne zbog toga šta taj glas ima da kaže, nego da bi se amortizovao negativan uticaj na rejting donosilaca i sprovodilaca političkih odluka vezanih za životnu sredinu.
Famozno podizanje svesti naše populacije jedni pripisuju neminovnom civilizacijskom, pa i kulturološkom napretku, dok oni skeptičniji (i realniji) ističu da smo počeli glasno da se bunimo tek kada smo počeli (i bukvalno) da se gušimo. Ne terajući mak na konac, složićemo se da je u svemu tome ipak najvažnije da je životna sredina postala aktuelna tema naše svakodnevnice.
Što se tiče rešenja problema, optimizam polako počinje da iščezava u izmaglici i smogu. Naime, ministar, i dalje se zalažući za namensko korišćenje zelenih para, što je, svakako, za pohvalu, navodi da je u prethodnom periodu bilo puno slučajeva nenamenskog trošenja. Problem je u tome što je država taj problem rešila tako, što je – zakonom legalizovala nenamensko trošenje zelenih para. Ono što je bilo loše, i dalje je loše, ali je zakonito. Super.
Takođe, istaknuto je i jačanje resursa ministarstva ekologije, što doprinosi povećanjem broja projekata, po kojima se zelene pare mogu koristiti. To jačanje, pre svega kadrovsko, ministar ocenjuje nedovoljnim, jer smatra da se kapaciteti ministarstva po tom pitanju moraju povećati.
Setimo se da je nedavno ministar izjavio da je osnovni problem finansiranja zaštite životne sredine u – lokalnim samoupravama. I zaista, praksa je pokazala da mnoge od njih nisu kadre ni da ispune osnovnu zakonsku obavezu, a to je donošenje zglavnih planskih dokumenata. O pisanju projekata da i ne govorimo, jer i oni moraju počivati upravo na realnim i održivim planovima. Pa zašto se onda je jačaju kadrovski i drugi resursi lokalnih samouprava? Zašto se govori o nedovoljnoj iskorišćenosti naših zelenih para, kada znamo da je to samo mali deo onoga što je potrebno da bi se stanje makar malo popravilo? Nedostajuće milijarde nisu u budžetu, ni ekološkom, a ni državnom, nego su, velikom većinom, u evropskim fondovima. Tamo su, nude nam se. Lokalne samouprave imaju pravo da konkurišu za te pare, ali ne umeju, jer ih niko nije osposobio. Da li je onda rešenje u pojačanju ministarstva ekologije sa pet, osam ili šesnaest novih stručnjaka, ili u osposobljavanju desetina i desetina lokalnih samouprava da valjano sagledaju svoje probleme, realna rešenja pretoče u realne planove i na bazi toga dođu do finansija? Da, ali u situaciji kada se svako jačanje lokala tumači slabljenjem države, neće da može.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

SIGURNOSNO PITANJE *