Otpad – kako postati milioner

Otpad – kako postati milioner
Piše: Velimir Cvejanov

„Beograd zaradio 4 miliona evra od prodaje otpada“. To je jedan od naslova koji, na isteku ove godine, slovi za favorita u nepostojećem, ali vrlo zastupljenom takmičenju u lupanju gluposti za 2019. godinu.
Za početak, svaki preduzetnik u Srbiji, veliki ili mali, pa i onaj za koga radi autor ovog bombastičnog naslova, svakog meseca prihoduje neki novac. Podrazumevamo da je zarada ono, što nam ostane „čisto“, pošto se obračunaju troškovi. Na stranu skepsa, mada joj uvek ima mesta, uzmimo za ispravnu tvrdnju da je grad Beograd ostvario prihod od pomenutih 4 miliončeta evra. E, da bi to bila zarada, morala bi se izvesti kompletna računica, za koju nije neophodan čak ni polovan doktorat iz ekonomije – prihod je bio toliki i toliki, troškovi su toliki, a razlika je – zarada. Naravno, ističući ovaj fenomenalni uspeh, ni jedan medij (koliko je meni poznato) nije se udostojio da bar jednu rečenicu posveti rashodovnoj strani.
Još ni jedno komunalno preduzeće nije ostvarilo zaradu prodajući otpad. Ne zato što su nesposobni, nego zato što je to, danas i ovde – nemoguće. Da je situacija drugačija, ne bismo imali situaciju da u zemlji imamo u više gradova i opština postrojenja za separaciju otpada, u koje je uloženo više novca nego što je Beograd „zaradio“ prodajući otpad, a da su ta postrojenja finansirana, izgrađena, slikana i snimana za medije – i već sledećeg dana zatvorena, pre nego što su i počela da rade. Zašto? Prosto, zato što je njihov rad, danas i ovde – put u siguran gubitak. Bez subvencija, zarade tu nema.
Uostalom, kakva je situacija sa reciklerima? To su oni, koji su kupili odgovarajući otpad, tretirali ga, preradili – reciklirali, prodali svoj novostvoreni proizvod… i? I stali u red za državne subvencije, tiho očekujući i da im se nadoknade dugovi države iz prethodnih godina. To nije zato što oni ne umeju da rade, niti su mazohisti koji svesno srljaju u gubitak. Jednostavno, kao i svuda, i kod nas država mora da subvencioniše takvu delatnost, jer ćemo se, u suprotnom, podaviti u svom sopstvenom smeću.
Otuda je otužno kada slušamo i čitamo bombastične vesti o bogatstvu koje se stiče u poslovima sa otpadom. Istini za volju, bogatstvo se time stiče, ali ne ono iskazano u kvazimatematički obračunatim milionima evra. Stiče se bogatstvo u čistim ulicama, u čistom tlu, vazduhu i vodi, u eliminisanim deponijama, u zdravijim uslovima za odrastanje sledećih generacija. I to je prilika za sve nas da se – ugradimo. Da svojim radom i odnosom prema otpadu dobijemo svoj procenat čistog vazduha, pitke vode i ostalih benefita kojih, na žalost, nismo ni svesni. Jer, sve to ne zveči tako zamamno kao beogradski milioni evra „zarađeni“ na otpadu.