Kako poboljšati upravljanje opasnim otpadom u Srbiji?

Kako poboljšati upravljanje opasnim otpadom u Srbiji?
Piše: Sandra Kamberović, ekspertkinja za pravna pitanja zaštite životne sredine

Upravljanje opasnim otpadom regulisano je Zakonom o upravljanju otpadom. Zakonska definicija opasnog otpada je da je opasan otpad, otpad koji po svom poreklu, sastavu ili koncentraciji opasnih materija može prouzrokovati opasnost po životnu sredinu i zdravlje ljudi i ima najmanje jednu od opasnih karakteristika utvrđenih posebnim propisima o karakterizaciji otpada, uključujući ambalažu u koju je opasan otpad bio ili jeste upakovan. Opasni otpad se klasifikuje na osnovu bioloških, hemijskih i fizičkih svojstava. Ova svojstva generišu materijale koji su toksični, reaktivni, zapaljivi, korozivni, zarazni ili radioaktivni, zbog toga se opasan otpad mora tretirati, skladištiti, transportovati i zbrinjavati po detaljno definisanim transparentnim posebnim procedurama i bez mešanja sa neopasnim otpadom. Zakonom o upravljanju otpadom definisano je da operater za upravljanje opasnim otpadom mora da poseduje dozvolu za transport i tretman, da vodi evidenciju o preuzimanju, kategorizaciji i transportu otpada. Uopšteno posmatrano uspostavljena je procedura za tretman opsanog otpada u RS.

Opasan otpad se najviše generiše industrijskom proizvodnjom, u građevinskom sektoru, farmacetuskoj industriji i predstavlja veliki rizik po zdravlje stanovništa i zagađenje životne sredine ukoliko se ne zbrinjavanja na propisan i pravilan način. Šteta po zdravlje ljudi i životnu sredinu može se prouzrokovati tokom neadekvatnog skladištenja, transporta, tretmana ili odlaganja. Nepravilno skladištenje ili odlaganje opasnog otpada zagađuje površinske i podzemne vode, a često je i izvor zagađenja zemljišta. Posledice kontaminacije zemljišta i voda se mere u stotinama godina i imaju vrlo štetno dejstvo po zdravlje ljudi ali i ceo biodiverzitet. Otklanjanje štetnih posledica nastalih nepropisnim upravljanjem opasnim otpadom je ekonomski zahtevno i teret otklanjanja štetnih posledica uglavnom (zbog trenutne regulative) na kraju pada na državu odnosno njene građane. Zbog toga je važno sprovoditi propise i kreirati implementacioni okvir na taj način da se smanji rizik od nastajanja štete. Sektor upravljanja opasnim otpadom je vrlo pravno složen za sprovođenje. I zbog toga zahteva dosledno sprovođenje procedura za njegovo zbrinjavanje od strane operatera s jedne strane i sa druge strane sprovođenje detaljnih procedura od strane države kako bi se smanjile malverzacije i akcidentne situacije. Kako bi država mogla da obavlja uspešno monitoring i kontrolu količina i kretanje opasnog otpada neophodno je da ima godišnje informacije o proizvodima koji nakon upotrebe postaju opasan otpad, količinama ostataka iz industrijske proizvodnje, informacije iz građevinskog sektora i godišnje potrebe za njihovo zbrinjavanje ukoliko se ne koriste kao nusproizvodi u drugim industrijama.

Agencija za zaštitu životne sredine, priprema izveštaje i vodi bazu podataka o prijavljenim količinama tretmana opasnog otpada i o godišnjim količina proizvoda koji na kraju upotrebe postaju otpad. Na ovaj način se sprovodi monitoring kretanja otpada od mesta nastanka do konačnog zbrinjavanja/deponovanja. Izazovi sa kojima se susreću proizvođači i vlasnici otpada su da u Republici Srbiji ne postoje (iz različitih razloga) mogućnosti tretmana, odnosno trajnog zbrinjavanja određenih tokova opsanog otpada pa se zbog toga koriste određena rešenja koja nisu ni ekološki ni zdravstveno ni ekonomski najadekvatnija. Nikako nije preporučljivo ovu vrstu optada mešati sa komunalnim otpadom što se neminovno dešava zbog nedostatka primarne selekcije otpada i slabe kulture recikliranja na koju treba dodati nedostatak logističke podrške između domaćinstava i operatera opasnim otpadom. Ako se pogleda trenutna regulativa u Republici Srbiji postoji problem sa deponijom za zbrinjavanje opsanog otpada, s druge strane ako se analiziraju nove politike EU, deponije su „izašle iz mode“ i investiciju u deponiju za opasan otpad RS bi morala da isfinansira samostalno odnosno kroz kredite.

U skladu sa novim politikama koje se baziraju na dokumentu „Zeleni dogovor“ (Green Deal) sektor upravljanja opasnim otpadom će pretrpeti određene izmene u načinu tretmana. Sada se traga za održivim inovativnijim načinima pristupa upravljanja otpadom u skladu sa hijerarhijom otpada. Tendencija politika EU je da se smanji upotreba opasnih supstanci u procesima proizvodnje i kroz različite pravne insititute poput: produžene odgovornosti, nusproizvoda, eko dizajna… doprinese efikansijem sprovođenju hijerarhije upravljanja otpadom i povrata materijala u procese proizvodnje čime će se smanjivati količine nastajanja otpada uključujući i opasan otpad. U Srbiji ne postoji postrojenje za termički tretman opasnog otpada, pa se taj otpad izvozi na tretman u evropska postrojenja. Kroz dokument o kretanju otpada država ima mogućnost da prati da li su sve prijavljene količine transportovane na krajnje odredište.

Prema Bazelskoj konvenciji Srbija se obavezala da će do 2020. godine imati izgrađeno postrojenje za termički tretman otpada i rešavati problem opasnog otpada na mestu nastanka, čime bi se smanjila opasnost od akcidenata prilikom transporta poput izlivanja cisterni, eksplozija itd.

S obzirom da se radi o komercijalnoj delatnosti za očekivati je da će investiciju termičkog postrojenja pokrenuti privatni kapital eventualno koncesija kao što je to slučaj sa deponijom u Vinči. S obzirom na nužnost rešavanja problema otpada u Republici Srbiji biće neophodno uraditi kompletnu reviziju sistema kako bi se na bezbedan i održiv način upravljalo opasnim otpadom.

Kako bi se pronašao način za uspešno upravljanje opasnim otpadom neophodno je da se razmotre i usklade različite potrebe i interesi države i operatera iz ugla zaštite životne sredine, profita, institucionalne nadležnosti, kao i da se izvrše neophodne izmene propisa i javnih politika u skladu sa nacionalnim potrebama i globalnim novim politikama.

S tim u vezi neophodno je da se u narednom periodu revidira sistem na taj način da u potpunosti bude usklađen sa hijerarhijom upravljanja otpadom koja je usklađena sa EU propisima.

Neophodna je:

  1. Primena i postupanje po hijerarhiji upravljanja otpadom. To u suštini znači smanjivanje nastajanja opasnog otpada, reciklaža, tretman koji uključuje ili inseneraciju ili stabilizaciju otpada i deponovanje. U ovom kontekstu neophodno je doneti odluku o rešavanju pitanja: termičkog tretmana u RS i deponije za tretiran opasan otpad.

  2. Procena pristupa kapacitetima za upravljanje opasnim otpadom; ovde je neophodno da država razume potrebu za tretmanom i deponovanjem opasnog otpada u okviru dostupnih nacionalnih kapaciteta i smanji izvoz.

  3. Edukacija stanovništva o rizicima kada je u pitanju termički tretman opasnog otpada kao i negativnim posledicama akcidentnih situacija i otklanjanje štetnih posledica upravljanja opsnim otpadom.

  4. Analiza i pripema novog Nacionalnog plana upravljanja otpadom sa usklađenim finasijskim planom za rešavanje problema istorijskog otpada i definisanim ekonomskim smernicama i reciklažnim ciljevima u skladu sa novom politikom upravljanja otpadom u RS.

  5. Analiza procenta intesektorske usaglašenosti sa pratećim propisima u vezi procedura za upravljanje otpadom.

  6. Razvoj digitalne mreže za monitoring upravljanja otpadom.

Primeri dobre prakse iz EU pokazli su da šeme produžene odgovornosti i adekvatno osiguranje koje poseduju operateri od eventualne štete mogu smanjiti rizik nastajanja štete od opasnog otpada.

U sektoru upravljanja otpadom neophodno je razviti sve neophodne mere za implementaciju propisa odnosno razviti pravnu formulaciju odgovornosti proizvođača kroz šeme produžene odgovornosti. Takođe, neophodno je uvesti obavezna finansijska obezbeđenja ukoliko nastane šteta po životnu sredinu.

Vlada Republike Srbije je u novom sazivu postavila zaštitu životne sredinje i investicije u ovoj oblasti na visokom prioritetnom mestu. Zbog svih navedenih izazova ali i poslovnih mogućnosti koje pruža industrijska grana upravljanja otpadom u kontekstu razvoja privrede i smanjenja zagađenja ostaje da se vidi koje će prioritetne aktivnosti preduzeti donosioci odluka u kontekstu unapređenja upravljanja opasnim otpadom.

Autorka je master pravnih nauka, ekspertkinja za pravna pitanja zaštite životne sredine i cirkularne ekonomije  i direktor predstavništva Kamberović&Cisneros holdings.

*Tekst je objavljen u okviru projekta „Od otpada do resursa“ koji realizuju Inženjeri zaštite životne sredine uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine.