Produžena odgovornost proizvođača – mit ili realnost?

Produžena odgovornost proizvođača – mit ili realnost?
Piše Ivana Pavlović, menadžer operacija u Sekopaku

Već mesecima unazad, bombardovani smo pojmom „odgovornosti“. Više nego ikada apeluje se na nas kao građane, pa čak i na društvo en général da se postupa odgovorno u borbi protiv virusa, kao najefikasniji način kontrole širenja Covid19.

Iz ove perspektive, trebalo bi da bude sasvim logično što je upravo pojam „odgovornosti“ još početkom devedesetih godina prošlog veka bio ključan za uspostavljanje obaveza u oblasti upravljanja otpadom.

Kao i mnogi drugi pojmovi, pojam „Produžene odgovornosti proizvođača“, iako sam sebe objašnjava, ostao je nejasan mnogima. Pokušaćemo da ga približimo široj javnosti iz razloga, što je baš kao i u vreme pandemije, odgovornost koliko lična toliko i kolektivna.

Produžena odgovornost proizvođača (POP), po svojoj definiciji, predstavlja koncept gde proizvođači i uvoznici proizvoda treba da snose značajan stepen odgovornosti za uticaje na životnu sredinu tokom životnog ciklusa svojih proizvoda. Ovo bi trebalo da se odnosi na:

  1. uticaje koji proizilaze iz izbora materijala za proizvode i dizajna pakovanja;

  2. uticaje samih proizvodnih procesa;

  3. uticaja nakon upotrebe proizvoda i odlaganja proizvoda.

Sam koncept je postavljen tako da proizvođači prihvataju odgovornost prilikom dizajniranja proizvoda kako bi se umanjili uticaji na životnu sredinu i prihvataju pravnu, fizičku i socijalno-ekonomsku odgovornost za uticaje na životnu sredinu. Zatim, postavljaju proizvodne procese tako da njihov uticaj na životnu sredinu bude što neutralniji, i na samom kraju uzimaju učešće u postavljanju sistema, koji zbrinjavaju na najbolji mogući način, ono što ostane nakon korišćenja proizvoda.

Kako je životni ciklus nekog prozvoda skup operacija u kojima učešče uzimaju mnogu činioci, tako i ispravno postupanje sa samim proizvodom predstavlja skup odgovornosti svih aktera.

Proizvođači, kao prvi u lancu odgovornosti nose najveći teret kako bi svoj proizvod i ambalažu u koju je isti upakovan, dizajnirali u skladu sa principima zaštite životne sredine i održivog razvoja. Ali oni sami ne mogu postaviti efikasan sistem bez ostalih aktera.

Princip POP najčešće je asocijacija na zbrinjavanje posebnih tokova otpada (ambalažni, električni, elektronski, baterije, gume, ulja, medicinski, farmaceutski..) i kao takav našao je svoje mesto u setu Zakona u Srbiji još 2009.godine. U značajnom delu samo na papiru i samo za neke tokove otpada.

Zakon princip POP ne definiše jednako za sve posebne tokove otpada. Ambalažni otpad je jedini koncipiran kroz operatera sistema upravljanja ambalažnim otpadom i samim tim predat na upravljanje isključivo privredi. Ostali tokovi su u najvećoj meri zbrinuti kroz ekološke takse koje proizvođači plaćaju po jedinici prozvoda, a finansijska sredstva od istih se slivaju u budžet Republike Srbije, što znači da su potpuno van dometa privrede da njima upravlja tj utiče na njihovu preraspodelu. Za neke tokove i danas se čekaju podzakonski akti kako bi se bliže definisao sistem kojim bi se njihovo zbrinjavanje operativno jasno postavilo, ovde npr. mislimo na farmaceutski otpad.

Zrelost jednog društva meri se međusobnom interakcijom svih karika u lancu kako bi društvo u celini prosperiralo.

Zemlje Evropske unije, kao i neka društva koja gaje visoke standarde brige o životnoj sredini, uspeli su kroz višedecenijski rad da postave funkcionalne sisteme gde svaka karika ima svoju ulogu, obavezu, benefit.

Posle višegodišnje primene POP, kod nas se sve svelo na novac koji privreda daje. Drugi neophodni aspekti: reciklabilnost ambalaže; sadržaj proizvoda iz proverenih obnovljivih izvora, maksimalno održiv proces prizvodnje (smanjenje upotrebe vode, fosilnih goriva, ograničena emisija CO2 i drugo), aktivne kampanje ka krajnjim korisnicima, ostali su na pojedinačnim globalnim politikama ograničenog broja kompanija.

Kojim mehanizmima možemo da privučemo širi front privrede i odgovornost pomerimo sa pukog plaćanja ekološke takse ili obaveze prema operateru sistema, ka suštinskom fokusu na smanjenje loših uticaja na životnu sredinu?

Zašto se ogovornost ne prenosi i na ostale aktere? Gde je uloga države, lokalnih samouprava, sakupljača i reciklera otpada, građana, medija..? Sve jeste definisano Zakonom, ali da li možemo da se pomerimo sa papira na teren?

Nije moguće da proizvođač riblje paštete ili keksa, sam sakupi sve što je ostalo posle njihovog korišćenja.

Bez opštine koja na svojoj teritoriji postavi sistem za odlaganje otpada, ovlasti svoje javno komunalno preduzeće ili privatnog sakupljača (pri čemu i prvi i drugi poseduju važeće dozvole za upravljanje otpadom) da sakuplja otpad i skladišti ga na za to predviđenu lokaciju (ponovo sa važećom dovolom) dok se ne stvore uslovi da otpad bude predat na reciklažu-finalno zbrinjavanje (i za ovo je potrebna dozvola). Uz sve ovo, podrška medija kao informacionog kanala koji će građanima pojasniti njihovu ulogu, odgovornost, obavezu i samim tim omogućiti da gornji lanac upravljanja otpadom ne postoji samo da bi se reklo da postoji, već i da funkcioniše. Na kraju, ceo proces finansijski mora da bude zaokružen, upravo novčanom podrškom privrede.

Da ne bismo bili proglašeni za altruiste, kako ne pomenuti poziciju države, resornog Ministarstva koji svoju ulogu ne može da vidi samo u prevođenju Direktiva EU, već i u uključivanju u sprovođenje samih Zakona, kroz delovanje inspekcija koje su u njegovoj nadležnosti ali i u medjuministarskim akcijama kako bi i drugi razumeli svoju odgovornost i uključili se.

U suštini i nije tako teško, ali se u našem slučaju počinje i završava najčešće sa obavezom privrede.

Za poslednjih deset godina, rezultati su u Srbiji, iako možda ne previše uočljivi na terenu, u krugovima koji se usko bave ovom tematikom, vidljivi, relativno pozitivni i priznati.

Prostora za unapređenje ne samo da ima već je neophodno da se svi uključe. I to ne samo kritikom onog drugog u lancu već sagledavanjem pozicije „gde sam tu JA i šta mogu JA da uradim“.

JA, proizvođač koji ambalažu za pakovanje svog proizvoda dizajnira tako da ista bude reciklabilna i iz obnovljivih izvora.

JA, Ministar koji želi da omogući neophodne pravne postavke da bi sistem živeo.

JA, predsednik opštine koji je direktoru JKPa ili malom pivredniku iz svoje opštine omogućio da poseduje dozvolu sa sakupljanje otpada i postavio kontejnere za odvojeno sakupljanje istog.

JA, građanin kome nije teško da prošeta pet ulica dalje kako bi bacio otpad u namenski kontejner.

JA, novinar, kome je važno da obavesti čitaoce šta se od njih očekuje i kako mogu da budu od pomoći svojoj zajednici.

Možemo biti i više gore navedenih JA, uvek može da se uradi više.

Da ne sedimo i samo kritikujemo ono drugo JA.

Budimo odgovorni.

  • Ivana Pavlović je dipl. inženjer građevine – menadžer operacija u Sekopaku, operateru sistema upravljanja ambalažnim otpadom koji je prva organizacija produžene odgovornosti proizvođača u Srbiji.

*Tekst je objavljen u okviru projekta „Od otpada do resursa“ koji realizuju Inženjeri zaštite životne sredine uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine.