Spaljivanje otpada – da ili ne?

Spaljivanje otpada – da ili ne?
Piše: Miroslav Premović, viši savetnik Green Loop Consulting

OSNOVA

Nažalost, iako o tome nema puno pouzdanih i javno dostupnih podataka, sa relativnom sigurnošću možemo reći da se u Srbiji na godišnjem nivou generiše oko 2,3 miliona tona čvrstog komunalnog otpada (ČKO).

Pri tome, ČKO smatramo smesom (između ostalog) kućnog otpada, industrijskog (i komercijalnog) otpada sličnom kućnom i neopasnog nereciklabilnog industrijskog (i komercijalnog) otpada.

Procenjuje se da je oko 86% ili 2,0 miliona tona obuhvaćeno organizovanim sistemom usluga upravljanja ČKO koji se, nažalost, u najvećem delu deponuje.

Zdravorazumski – pretpostavićemo da ČKO u svom sastavu sadrži reciklabilne i nereciklabilne frakcije.

Uz napomenu da se pod terminom nereciklabilno podrazumeva sav otpad koji po svojoj prirodi nije reciklabilan ili čija je reciklaža ekonomski neodrživa usled tehnoloških i/ili logističkih razloga.

Nažalost u Srbiji (do sada) nisu rađene kvantitativne i kvantitativne analize pomenutih frakcija ČKO.

Međutim, na osnovu praktičnog iskustva autora teksta može se reći da je od pomenute ukupno sakupljene količine ČKO oko:

• 1,2 miliona tona praktično nereciklabilnog baštenskog i biorazgradivog i sličnog otpada (koža, pečene i fini elementi) a koji je pogodan za kompostiranje ili spaljivanje, i

• 0,34 miliona tona smese nereciklabilnog otpada (papira/kartona, plastike, gume, tekstila i slično) a koji je isključivo pogodan za spaljivanje.

Prosečna toplotna vrednost baštenskog i biorazgradivog i sličnog otpada je oko 6,5 GJ/t, dok je ista kod pomenute smese nereciklabilnih otpada oko 21 GJ/t što je u rasponu domaćih vrsta uglja (od lignita do mrkih ugljeva).

Prema tome, obe frakcije možemo uslovno svrstati u tzv. sagoriv otpad (SO).

S obzirom na procenjene količine i toplotne vrednosti, složićemo se da je SO veliki neiskorišćeni energetski potencijal.

Naravno, za konačni sud o ovom potencijalu, neophodno je uraditi detaljnu analizu količina i sastava ČKO a koja bi, pored uobičajnih parametara, uključila i analizu reciklabilnih i nereciklabilnih frakcija ČKO, kako onih poreklom iz domaćinstva tako i onih iz industrije (i komercijale).

U poslednje vreme u medijima dominiraju protivnici spaljivanja otpada, koji su stvorili negativnu atmosferu u javnosti po ovom pitanju, što nije dobro za dalje napore za eventualno iskorišćenje pomenutog energetskog potencijala.

Zato ćemo u narednom tekstu dati objašnjenja ključnih pitanja vezanih za spaljivanje otpada, a koja mogu pomoći u boljem razumevanju ove metode tretmana otpada.

KLjUČNA PITANjA

Šta su spalionice?
Spalionice su postrojenja koja sagorevaju ČKO ali i industrijski (i komercijalni) otpad čije nastajanje nije moguće sprečiti ili kojeg nije moguće reciklirati. Ujedno, ova postrojenja proizvode energiju koja može biti u obliku pare, električne energije ili tople vode.

Električna energija se uvodi u mrežu i distribuira krajnjim korisnicima; topla voda, u zavisnosti od lokalne infrastrukture, može se poslati u obližnju mrežu daljinskog grejanja (ili hlađenja) radi grejanja (ili hlađenja) domova, bolnica, kancelarija itd., a paru obližnja industrija može koristiti u svojim proizvodnim procesima.

Spalionice su efikasan metod tretmana otpada jer smanjuju njegovu zapreminu u proseku za oko 90%.

Današnje spalionice su čista i sigurna postrojenja, jer u svom radu ispunjavaju najstrože granične vrednosti emisija propisane EU i domaćom (lokalnom) regulativom.

Koja je uloga spalionica otpada?

U integrisanim (složenim) sistemima upravljanja otpadom, spalionice imaju niz ključnih uloga:

• Otpad koji se ne može reciklirati pretvaraju u energiju (ali delimično i u sirovine) na ekološki bezbedan način i time sprečavaju njegovo deponovanje,

• Obezbeđuju energetsku sigurnost zajednice, odnosno smanjuju njenu energetsku zavisnost od uglavnom uvoznih klasičnih (fosilnih) goriva,

• Smanjuju efekte negativnih klimatskih promena, zamenom fosilnih goriva koja bi se koristila za proizvodnju energije u konvencionalnim elektranama ili toplanama.

Spaljivanje otpada i EU

Kompilacijom podataka o količinama kao i metodi tretmana ČKO u zemljama EU (za 2018. godinu) vidimo da je od ukupne količine ČKO generisane u EU-28 – 28% tretirano spaljivanjem (za detalje vidi sledeći link

Pomenuti podaci govore da Švedska, Danska, Nemačka, Holandija, Belgija, Austrija, Luksemburg, Velika Britanija, Francuska, Irska i Estonija kao EU -28 članice imaju značajan udeo spaljivanja ČKO (iznad 30%) dok kod ne-EU-28 zemlje Švajcarska i Norveška prednjače.

Inače, većina ovih država je sa vrlo visokim stopama recikliranja (npr. poput Austrije, Belgije, Nemačke i Holandije).

Zašto spaljivati otpad – kad je moguće i deponovanje?

Sav sagoriv otpad, ako se deponuje, pre ili kasnije će se (u periodu i od nekiliko stotina godina) u agresivnim sredinama deponije raspasti uz oslobađanje zagađujućih komponenti kao što su gasovi odgovorni za „efekat staklene bašte“ a naročito ugljen dioksid (CO2) i metan (CH4), i koji su kao takvi odgovorni za očigledne negativne klimatske promene.

Deponovanjem ovog otpada emitovaće se pomenute zagađujuće komponente ali istovremeno se iste oslobađaju i korišćenjem klasičnog (fosilnog) goriva u industrijskim kotlovima ili drugim enegetskim postrojenjima.

Zbir emitovanih zagađujućih komponenti biće, prema tome, jednak zbiru količina ovih komponenti emitovanih iz oba izvora.

Ukoliko se, međutim, u industrijskim kotlovima ili drugim enegetskim postrojenjima deo osnovnog klasičnog (fosilnog) goriva zameni pomenutim sagorivim otpadom, emisija zagađujućih komponenti iz ovog izvora ostaće nepromenjena, dok će ukupna emisija biti umanjena upravo za količinu zagađujućih komponenti koje bi se emitovale deponovanjem tog otpada.

S obziromna činjenicu da je deo pomenutog sagorivog otpada sastavljen i od vlaknastih organskih materijala biljnog porekla (papira/kartona, prirodnih tekstilnih vlakana, kaučuk gume i slično) isti se smatra biomasom, dakle obnovljivim izvorom energije a kao tajav je i „CO2 neutralan“.

Na taj način smanjuju se kako emisije ugljen-dioksida (CO2) tako i emisije metana (CH4) (gas sa snažnim efektom staklene bašte koji ima 25 puta veći uticaj na klimu od ugljen-dioksida (CO2)).

A to sa svoje strane može da ima doprinos u naporima u otklanjanju uzroka negativnih klimatskih promena.

Međuvladin panel za klimatske promene (The Intergovernmental Panel on Climate Change – IPCC) kaže da „U poređenju sa deponijama, spaljivanjem otpada i ostalim termičkim procesima izbegava se generisanje većine gasova sa efektom staklene bašte, osim manjih emisija ugljen-dioksida – CO2 poreklom iz fosilnih izvora ugljenika.“ (za detalje vidi sledeći link)

Zašto spaljivati otpad – kad je moguće i kompostiranje?

S obzirom na to da je veći deo SO baštenski i biorazgradivi i sličan otpad postavlja se pitanje zašto taj otpad ne kompostirati?

Dosadašnje studije koje su uporedile spaljivanje i industrijsko kompostiranje pomenutog otpada u pogledu ukupnih uticaja na životnu sredinu pokazale su da je spaljivanje povoljnija metoda tretmana otpada.

Kompostiranje se odlikuje visokim emisijama gasova sa potencijalnim efektom staklene baše (najviše metan (CH4) i ugljen-dioksid (CO2)) čak i ako se proizvodnjom organskog đubriva (komposta) postiže korist kroz eventualnu supstituciju mineralnih đubriva (za detalje vidi sledeći link, link i link).

Zašto spaljivati otpad – zar prevencija i reciklaža nisu bolja rešenja?

Složeni sistemi upravljanja otpadom kombinuju prevenciju, recikliranje i spaljivanje otpada, kroz poštovanje hijerarhije upravljanja otpadom, a koja na prvo mesto stavlja prevenciju, ponovnu upotrebu i reciklažu, a zatim iskorišćenje i odlaganje.

Spalionice po pomenutoj hijerarhiji targetiraju otpad: koji se ne može ponovo upotrebiti i koji se ne može reciklirati ali čija se toplotna vrednost može sagorevanjem iskoristiti u proizvodnji energije, smanjujući na taj način potrebu za deponijama, što je najmanje poželjna opcija zbog visokih uticaja na životnu sredinu (potencijalno zagađenje podzemnih voda, emisija metana i perioda naknadne nege koja može da traje i do nekoliko stotina godina).

Prema tome, spalionice su, u složenim sistemima upravljanja otpadom, metoda tretmana otpada komplementarna sa reciklažom tj. ide ruku pod ruku i podržava i ne takmiči se sa održivom reciklažom.

ČKO ali i industrijski (i komercijalni) otpad se mora što je moguće više razvrstati na izvoru, i čist otpad poslati na održivu reciklažu. Ostatak koji se ne može zbog tehničkih ili ekonomskih razloga reciklirati, treba koristiti za proizvodnju energije.

Većina država sa vrlo visokim stopama recikliranja (npr. poput Austrije, Belgije, Nemačke i Holandije) imaju visoke stope spaljivanja otpada u energiju i praktično su već smanjile deponovanje otpada gotovo na nulu.

Sagorevanjem otpada u pepelu ostaju metali, koji se time praktično odvajaju od ostalog otpada, a koji idu na dalju reciklažu. Često se deo pepela koji je nastao sagorevanjem otpada može dalje koristiti kao sekundarna sirovina tj. kao zamena prirodnih materijala kao što su šljunak i pesak u građevinarstvu.

Kada jednom uspostavimo cirkularnu ekonomiju, hoće li šta ostati za spalionice?

U ukupnom otpadu mnogo je mešanog, kompozitnog ili jako zaprljanog otpada, kojeg je teško pa i skoro nemoguće reciklirati – npr. sunđeri, omoti za poklone, četkice za zube, stare cipele, vrećice za usisivače, sintetički tekstil, zamašćena ambalaža za hranu, ambalaža kućne hemije, ambalaža od higijenskih proizvoda i kozmetike, razne zaprljane ili obojene folije, itd…

Pored toga, tu su i ostaci od recikliranja kao i materijali koji se dalje ne mogu reciklirati usled višektratnog recikliranja ili prosto starenja.

A tu su i otpadi koji su zagađeni opasnim supstancama, na primer teškim metalima, sredstvima za zaštitu bilja, hemikalijama i drugim.

Tako proračuni organizacije Konfederacija evropskih postrojenja energija-iz-otpšada – CEWEP (Confederation of European Waste-to-Energy Plants) pokazuju „da će do 2035. godine biti potrebno 142 miliona tona kapaciteta za preradu nereciklabilnog otpada kako bi se ispunili trenutno postavljeni ciljevi EU za komunalni otpad i pod pretpostavkom da će se postići ambiciozni ciljevi reciklaže komercijalnog i industrijskog otpada. Trenutni kapacitet spalionica otpada je 90 miliona tona u EU, a kapacitet za su-spaljivanje je oko 11 miliona tona. To ostavlja jaz od oko 40 miliona tona.“ (za detalje vidi sledeći link).

Da li se spaljivanje otpada računa kao obnovljiv izvor energije?

Na osnovu podataka iz 2015. godine, u Evropi, oko 18 miliona stanovnika dobijaju električnu energiju a 15,2 miliona stanovnika toplotnu energiju, spaljivanjem oko 90 miliona tona otpada.

Pri tome za proizvodnju ove količine energije, praktično je supstituisano, u zavisnosti od vrste između 10 – 49 miliona tona fosilnih goriva (gasa, nafte, kamenog uglja ili lignita) a koje emituju 24 – 49 miliona tona ugljen-dioksida (CO2).

Prema trenutnom zakonodavstvu EU, biorazgradivi deo ČKO i industrijskog (i komercijalnog) otpada smatra se biomasom (za detalje vidi link), dakle obnovljivim izvorom energije. Procene su da se oko 50% energije koja se proizvodi u spalionicama može smatrati kao obnovljivi izvor energije.

Spalionice su najpouzdanije i najefikasnije alternativne energetske opcije za smanjenje emisije ugljen-dioksida (CO2) i za uštedu ograničenih resursa tj. fosilnih goriva koje koriste tradicionalne elektrane ili toplane.

A to sa svoje strane takođe može da ima doprinos u naporima u otklanjanju uzroka negativnih klimatskih promena.

Šta je sa emisijom dioksina?

Emisije spalionica otpada su značajno smanjene tokom poslednjih 25 godina. Moderne spalionice opremljene su sofisticiranim filterima. Između 1990. i 2000. godine emisije dioksina u spalionicama u Nemačkoj pale su sa 400 g na manje od 0,5 g godišnje, dok se količina termički tretiranog otpada više nego udvostručila u istom periodu.

2005. godine Ministarstvo životne sredine Nemačke, gde je tada bilo 66 spalionica, procenilo je da „…1990. godine jedna trećina svih emisija dioksina u Nemačkoj dolazila je iz postrojenja za spaljivanje, za 2000. godinu taj je broj bio manji od 1%. Dimnjaci i popločane peći samo u privatnim domaćinstvima ispuštaju u životnu sredinu približno 20 puta više dioksina od spalionica.“ (za detalje vidi link kao i link)

Šta je sa pepelom?

Pepeo iz spalionica predstavlja deo preostao nakon spaljivanja otpada i sastoji se od nezapaljivih mineralnih materijala.

U spalionicama se generišu dva odvojena tipa pepela: pepeo sa rešetke ložišta i leteći pepeo.

Pepeo sa rešetke ložišta se sastoji od krupnijih (težih) čestica koje padaju i sakupljaju se ispod rešetke ložišta.

Kao što je ranije rečeno, u pepelu sa rešetke ložišta se mogu i naći metali koji se mogu dalje izdvojiti iz pepela i reciklirati.

Nakon izdvajanja metala, ostatak koji je praktično čist pepeo, poput šljunka ili peska, skladišti se jedan period pre nego što se upotrebi u izgradnji puteva ili kao pokrivni sloj na deponijama ili se sam odlaže na posebnim deponijama u okviru kompleksa spalionice.

Sa druge strane leteći pepeo se sastoji od sitnijih (lakših) čestica koje padaju i sakupljaju se zajedno u vrećastim filterima i drugim komponentama u sistemima prečišćavanja izlaznih tzv. dimnih gasova spalionica.

Zajedno sa ili u samom letećem pepelu koncentrišu se i po životnu sredinu štetne supstance (olovo, kadmijum, živa, dikosin i furan, polihlorovani aromatični ugljovodonici, itd.) a koje su već bile prisutne u otpadu koji se spaljuje.

Ovi ostaci iz sistema za prečišćavanje dimnih gasova iznose 3-4% mase otpada koji ulazi u spalionicu a u istim dominira leteći pepeo.

Ostaci se pažljivo sakupljaju nakon procesa prečišćavanje dimnih gasova i čuvaju se kako bi se obezbedilo da ne ugroze životnu sredinu. Oni se se zatim prebacuju u zatvorenim kontejnerima, na odlaganje na specijanim deponijama (ili van ili u okviru samog kopleksa spalionice) ili bivšim rudnicima soli, ili do postrojenja za dalji tretman. Naravno, sve ove lokacije su tako osigurane da ovi ostaci ne mogu da prodru u okolinu.

Autor je držao ključne pozicije u kompanijama koje su implementirale za Srbiju važne (tzv. „benchmark“) projekte u upravljanju otpadom a iz oblasti: energetskog iskorišćenja otpada, upravljanja komunalnim, ambalažnim otpadom i drugim otpadom (industrijskim otpadom, farmaceutskim otpadom i otpadnim gumama) i deponovanja neopasnog industrijskog otpada.

 

*Tekst je objavljen u okviru projekta „Od otpada do resursa“ koji realizuju Inženjeri zaštite životne sredine uz podršku Ministarstva zaštite životne sredine. 

2 Comments

  1. Postovani,
    Zahvaljujem na korisnim informacijama. Svakako bi bilo potrebno da se svede na minimum ili zabrani ako je moguce spaljivanje otpada u privatnim odžacima .
    No, najvece pitanje je da li se dioxini i furani emituju toliko manje u spalionicama, koliko izvori navode (vidim da su podaci dati od Nemackog Ministarstva Zivotne Sredine). Zasto su oni bitni- da podsetim na dokazano kancerogeno i mutagene efekte koje imaju. Podaci koje navode moraju biti tačni, ali je osnovno i pravo pitanje koliko često se meri emisija ovih jedinjenja. Prikupljene informacije u brojkama se mogu obraditi onako kako naručiocu istraživanja odgovara. Lično sam posetio spalionicu GfA – Gemeinsames Kommunalunternehmen für Abfallwirtschaft u mestu Olching kod Minhena. Za 2012. godinu su vršili merenja 1 put godisnje !!! Cementara Holcim LaFarge u Beočini na samo 15km od Novog Sada u danasnje vreme ima obavezu merenja istih podataka, samo 2 puta godisnje !!! Ako su filteri toliko efikasni ,zašto su onda merenja zakonom propisana toliko retka? Odgovor je jednostavan: Kao i uvek , zakone pišu vlasnici krupnog kapitala .
    Za nekoliko generacija čovečanstvo će možda shvatiti da je zabluda bila da je inseneracija otpada najbolje (i nažalost jedino rešenje) za sav otpad koji ne može da se reciklira. Kada tehnologija bude dovoljno usavršena, a da pri tome to bude ekonomski opravdano za investitore , te da emisija dioxina i furana bude zaista minimalna ,i to tako da se meri svakodnevno, to će onda zaista biti definitivno najbolje rešenje !

  2. Proces merenja dioksina i furana je komplikovan jer se mora raditi njegova ekstrakcija i analiza u laboratorijskim uslovima. U suštini ključni problem koji navodite retka merenja je kombinacija dva faktora – zahtevne metode i pasivnosti države da uspostavi efikasne metode kontrole i monitoringa kvaliteta vazduha. Svaki privredni subjekt pokušava da smanji troškove i minimalno ulaže u aktivnosti i tehnologije koje nemaju za cilj sticanje profita, već zaštitu životne sredine. I tu nema razlike između sitnog i krupnog kapitala, obrazac ponašanja je uglavnom isti. Zato je uloga Države ključna i na to treba ukazivati. Ona je ta koja može i treba da zahteva česta, nezavisna i precizna merenja, i ona je ta koja je dužna da ulaže u mehanizme kontrole istih. Moderne tehnologije spavljavanja omogućavaju potpuno sagorevanje dioksina i furana, ali kontrola emisija ne može da se svede na tehničku specifikaciju postrojenja već mora da bude sprovedena od strane nadležnih organa. Dakle zahtev za boljom kontrolom ne samo da je legitiman, već i neophodan.

Comments are closed.