Srbija nakon tretiranja ponovo koristi tek četiri odsto komunalnog otpada

Srbija nakon tretiranja ponovo koristi tek četiri odsto komunalnog otpada

Prema izveštaju Eurostata, zemlje Evropske unije (EU) u 2018. godini generisale su u proseku oko 5,1 tonu komunalnog otpada po stanovniku, dok je tretirana količina otpada po stanovniku iznosila 4,9 tona, od čega je čak 49,4 odsto ponovo korišćeno. Srbija je, s druge strane, generisala 7,3 tone po stanovniku, od čega se, nakon tretiranja, ponovo koristi tek 4 odsto.

Postavlja se pitanje kako se ovaj trend odražava na životnu sredinu i šta sve Srbija može da preduzme kako bi se približila EU čijem članstvu teži?

Foto; Republički zavod za statistiku/Printscreen

Kako u razgovoru za Biznis.rs kaže ekspertkinja za upravljanje komunalnim otpadom Kristina Cvejanov, ključni razlog zbog čega EU ima visoke stope stope reciklaže jeste infrastrukturno opremanje sistema za upravljanje komunalnim otpadom koje podrazumeva da su razvijene i primarna i sekundarna separacija.

“Primarna separacija je odvajanje otpada na mestu nastanka. To je ono što građani prepoznaju kao šarene ili namenske kante u koje odvajaju reciklabilni materijal. Sekundarna separacija podrazumeva sortirne linije koje su u Srbiji planirane za regionalne deponije u kojima se izdvaja otpad na reciklabilni i onaj koji se koristi za dobijanje energije”, rekla je Cvejanov.

Međutim, uprkos ambicioznim planovima, odgovor na pitanje zbog čega je količina ponovo tretiranog opada u Srbiji na nivou statističke greške jeste nedosledna primena Strategije o upravljanju komunalnim otpadom koja je istekla 2018. godine, a koja je predvidela izgradnju regionalnih centara za upravljanje otpadom, te Srbija ima samo nekoliko regionalnih sanitanrih deponija.

“Međutim, čak i na onima koje su izgrađene, poput Sremske Mitrovice, i dalje ne funkcioniše sekundarna separacija otpada. Dva su razloga zbog kojih je to tako. Prvi razlog je što je komunalnim preduzećima ekonomski neisplativo da rade separaciju otpada. Zabluda je da je reciklabilni materijal, a pogotovo onaj koji ne može da se reciklira, a može da se koristi za dobijanje energije, toliko vredan da kad ga prodate možete da pokrijete sve troškove i plus da zaradite”, navela je ona.

Foto: Republički zavod za statistiku/Printscreen

Kako je objasnila naša sagovornica, tretiranje otpada u EU funkcioniše zato što su cene komunalnih usluga daleko više nego u Srbiji. Poređenja radi, četvoročlano domaćinstvo u Srbiji trošak iznošenja smeća plaća između tri i pet evra, u Sloveniji 20, a u Beču je čak 50 evra. U tom smislu, troškove komunalnih preduzeća koji se tiču ulaganja u infrastrukturu i operativu koja podrazumevaju transport i radnu snagu plaćaju građani.

U Srbiji to nije slučaj, i onda se komunalna preduzeća koja žele da uđu u ova dva vida separacije suočavaju sa problemom niske profitabilnosti. Postoji ozbiljan problem ekonomske održivosti čitavog sistema.

“S druge strane, cena komunalnih usluga je socijalna kategorija. Država, odnosno lokalne samouprave ne žele da je povećavaju da ne bi ugrozili porodice niskog ekonomskog stanja, a sam model naplate je po metru kvadratnom ili broju članova domaćinstava. Dakle, vi u suštini nemate ravnomernu raspodelu troškova, jer u EU domaćinstva plaćaju onoliko otpada koliko stvore. Samim tim, domaćinstva koja imaju veću platežnu moć i prave više otpada plaćaju veću cenu. U Srbiji, ako imate dva stana jedan pored drugog i različitu platežnu moć, trebalo bi da se taj trošak ravnomerno deli i onda da domaćinstva koja prave manje otpada i imaju manja primanja plaćaju”, objasnila je ona dodajući da je neophodno da se napravi reforma čitavog sistema.

“Nephodno je napraviti potpunu reformu sistema kako bi se omogućila promena modela naplate i, uz optimizaciju troška komunalnih preduzeća, omogućila ekonomska održivost primarnih i sekundarnih oblika separacije. Ako bimso ovo sumirali u rečenici, ključna razlika između EU i Srbije je u nedostatku finansija i znanja iz kojeg mi već 10 godina ne možemo da ispunimo ciljeve koje planiramo strategijama jer je izostalo sprovođenje reforme”, objasnila je Cvejanov.

Ona se osvrnula i na završenu javnu raspravu za Predlog programa upravljanja otpadom (2021-2024) koji je alternativa prethodnoj Strategiji koja je, kako je navela, održana mimo znanja javnosti, jer je jedino obaveštenje o javnoj raspravi bila jedna slabo vidljiva objava na sajtu Ministarstva za zaštitu životne sredine. Nakon što je Grupa 27 uložila primedbe, rok za predlaganje rešenja bio je produžen do 8. oktobra.

“Konstatovano je da donošenje strateškog dokumenta nije pratila analiza primene i efekata, što je bila obaveza predlagača planskog dokumenta. Ministarstvo nije uradilo analizu primene niti analizu efekata što ovaj dokument kao i prošlu strategiju svodi na dokument pro forme koji neće biti primenjen jer nije dovoljno usaglašen sa realnošću. Kada pričamo o reciklaži i stopama reciklaže, ključno pitanje je da li će najavljeni reciklažni centri na sanitarnim regionalnim deponijama biti u mogućnosti da u postojećim uslovima pokrivaju troškove odvajanja otpada”, pitala je ona.

Naša sagovornica kao još jedan od problema u Srbiji pored nedostatka postrojenja detektuje i negativan stav javnosti prema ovom pitanju zbog bojazni da postrojenja mogu da ugroze ionako nizak kvalitet vazduha.

“Da bismo mogli da dostignemo rezultate EU, nužno je da se primeni sistemski pristup koji će omogućiti potreban kapacitet. Naša prilika je da iskoristimo najbolje dostupne tehnike i znanja. Ukoliko bi Srbija modelovala regulativu i sistem, mogli bismo za relativno kratko vreme da kombinacijom više pristupa napravimo ozbiljne rezultate i stignemo visoke procente EU – uvođenjem depozitnog sistema za ambalažu koji bi rešio PET boce, staklene boce, limenke i tetra pak koji bi omogućavao 90 odsto recikliranosti. Ovaj sistem podrazumeva da vi platite za ambalažu, a onda vam se taj novac vraća kad ambalažu vratite u trgovinu”, objasnila je ona.

Pored ovoga, promena modela naplate i veća finansijska efikasnost komunalnih preduzeća uz razvoj tehnologija za reciklažu mogla bi da obezbedi da većina otpada – kako čvrstog, tako i bio otpada, bude ponovno upotrebljeno za relativno kratak period.

“U nekoj projekciji, to može da bude period od pet do 10 godina da se sprovedu investicije, promene i unaprede zakonski okviri, što zavisi od agilnosti donosioca i izvršilaca odluka, jer iako sektor upravljanja otpadom u praksi izvršavaju komunalna preduzeća, ipak zavisi od države i onoga što će ona postaviti kao ciljeve”, zaključila je Cvejanov.

izvor: www.biznis.rs

foto: Kristina Cvejanov