Vreme je za eko dizajn

Vreme je za eko dizajn
Piše: Kristina Cvejanov eksprertkinja za upravljanje otpadom

U Srbiji je, prema izveštaju Agencije za životnu sredinu, prošle godine na tržište stavljeno 360.250 tona ambalaže. (Procena stručnjaka je da je stvarna količina ambalaže puštene na tržište bar za 30% veća i da iznosi čak 470.000 tona.)

Imajući u vidu da ambalaža postaje otpad odmah nakon korišćenja proizvoda, zvanični podaci nam pokazuju da svaki građanin Srbije u proseku proizvede 50kg  ambalažnog otpada godišnje, računajući i ambalažu iz privrede.

U praksi, potrošnja po članu domaćinstva zavisi u velikoj meri od kupovne moći građana, pa tako domaćinstva sa većim prihodima kupuju više proizvoda i samim tim stvaraju i više ambalažnog otpada.

Srbija je u 2019. godini dostigla, Uredbom o planu smanjenja ambalažnog otpada propisan cilj od 60%, a novi ambiciozniji ciljevi za period 2020-2024. doneti su  u junu ove godine.

U 2019. godini sakupljeno je 228.546 tona ambalažnog otpada, a od toga je 95% reciklažom pretvoreno u novi proizvod, a manje od 5% iskorišćeno za dobijanje energije.

Kakva ambalaža – takva i reciklaža

Ne treba zaboraviti da reciklaža nije čarobni štapić, niti univerzalni lek za problem zagađenja ambalažnim otpadom, iz prostog razloga što značajan procenat ambalaže tehnološki uopšte nije moguće reciklirati. Procena je da minimum 60% plastičnih pakovanja nije reciklabilno, a kad su kompozitni materijali u pitanju (kombinacije različitih materijala) ovaj procenat gotovo da dostiže 100%. Dakle, značajan deo ambalaže koju koristimo uopšte nije dizajniran za ponovnu upotrebu i reciklažu, pa je jedini način da ne završi na deponijama da se iskoristi za dobijanje energije.

Potrošači na Zapadu, a zahvaljujući grupi FB Za manje smeća i više sreće i u Srbiji, sve više razmišljaju u negativnom otisku svoje kupovine i počinju da biraju proizvode bez pakovanja ili upakovane u ambalažu koja može da se preradi u magičnom lancu cirkularne ekonomije. Međutim, dostupnost takvih proizvoda je problematična, pa se sve glasnije čuje zahtev potrošača da kompanije ulože više napora da obezbede cirkularnost svojih pakovanja.

Temom eko dizajna u Srbiji se u praksi malo ko bavi, počevši od obrazovnih ustanova koje školuju dizajnere i tehnologe u sektoru ambalaže (što uopšte nije mala proizvodna grana) do samih kompanija koje često nisu ni svesne negativnog uticaja svoje ambalaže na životnu sredinu. Nema boljeg primera od korišćenja PVC etiketa u obeležavanju PET boca (česta pojava kod mlečnih proizvoda), zbog kojih PET boce koje su potpuno reciklabilne postaju neprihvatljive reciklerima jer 1 gram PVC-a kontaminira čak 1 tonu prerađenog PET-a.  te zbog etiketa koje ne mogu da se izdvoje u procesu flotacije završavaju na deponijama.

Eko dizajn – preduslov za cirkularnu ekonomiju

Primeri dobre prakse ipak postoje. Na ovogodišnjem Mikser festivalu, na panelu “Eko dizajn preduslov za cirkularnu ekonomiju” Predrag Todorović, menadžer Erdal GmbH i W&M grupe objasnio je da je tranzicija brenda Frosch bila dugotrajan proces koji još uvek traje. Pre 12 godina Frosch je uveo standard korišćenja 30% recikliranog PET-a iz nemačkog depozitnog sistema, koji obezbeđuje najviši kvalitet recikliranog granulata proizvedenog reciklažom PET boca pogodan za primenu “iz boce u bocu”.  Već 2015. godine ovaj procenat se povećava na apsolutnih 100% proizvodnje iz recikliranog granulata, a već naredne godine se počinje sa korišćenjem recikliranog polietilena velike gustije (HDPE).

Frosch danas čak 40% granulata dobija iz reciklaže plastike nižeg kvaliteta sakupljenih iz domaćinstva u Nemačkoj putem tzv. žutih vreća, čime doprinosi razvoju tržišta manje traženih kategorija reciklirane plastike.

U 2019. godini Frosch izbacuje rešenje i za potrošače naklonjene filozofiji nule otpada i omogućava ponovno punjenje u trgovinskim objektima uz korišćenje samostojećih vrećica koje su 100% reciklabilne i proizvedene u potpunosti od reciklata.  Frosch je jedan od retkih brendova koji je gotovo u potpunosti zatvorio krug i potrošačima pružio alternativu. Danas na tržište stavlja 450 miliona pakovanja izrađenih potpuno od reciklirane plastike i ujedno kroz sistem produžene odgovornosti proizvođača omogućava vraćanje svoje ambalaže u neprekidni lanac kružne ekonomije.

Jelena Kiš, menadžer za održivi razvoj i regulatorne poslove Centralne i Istočne Evrope, Turske i Rusije u kompaniji Ball Packaging, istakla je da 80% negativnog uticaja proizvoda potiče od dizajna.

Dosadašnje prakse da dizajn i marketing vode glavnu reč pri kreiranju pakovanja ne vodeći računa šta se dešava sa pakovanjem nakon njegovog životnog ciklusa, moraju da se promene.

U Evropi postoje četiri velike topionice za proizvodnju aluminijumskih pakovanja, što je sasvim normalno jer ne postoji ekonomsko opravdanje otvaranja topionice u svakoj zemlji.  Limenka je potpuno reciklabilno pakovanje, a aluminijum se može beskonačno reciklirati.

Od otvaranja fabrike u Srbiji 2005. godine, Ball Packaging stvara tržište za upotrebljenu limenku. Sve limenke koje sakupe komunalna preduzeća i recikleri Ball Packaging izvozi, dobija kojlove za proizvodnju i od ove sirovine pravi nove limenke. Aluminijumska limenka ima zatvoren krug reciklaže koji malo koje drugo pakovanje ima i može, ukoliko se pošalje na reciklažu, već za 60 dana od korišćenja biti ponovo na policama trgovina.

Ball Packaging zajedno sa drugim stejkholderima pokreće inicijative za podizanje rate reciklaže.  U suštini, procenat reciklaže je ono što govori koliko se ambalaže reciklira i vraća u ponovnu upotrebu. Ball Packaging zagovara 90% reciklaže limenki.

Eko dizajn mora biti zakonska obaveza

Mihail Mateski, generalni direktor Greentecha, je na primeru trenutne situacije u reciklaži PET-a objasnio u kojoj meri je neophodan dobar sistem upravljanja otpadom kako bi se obezbedila kvalitetna sirovina za proizvodnju novih pakovanja, ali i zakonska obaveza korišćenja sirovine iz reciklaže:

– U periodu epidemije Covid 19 došlo je do pada potražnje za recikliranom plastikom, naročito kod automobilske industrije, koja beleži čak 90% pada prodaje, a zatim u građevini i industriji nameštaja u kojima završava plastika iz zemalja poput Srbije, a koje nemaju dobar sistem sakupljanja, pa je sirovina za reciklažu najnižeg kvaliteta.

Pad cena nafte na svetskom tržištu je doveo do apsurdne situacije da su cene originalnog plastičnog granulata koji se dobija iz nafte ili gasa znatno jeftiniji nego reciklirani, što je dovelo do toga da kompanije odustaju od koncepta eko dizajna i vraćaju se sirovini iz neobnovljivih resursa.

Da bi se postigla tranformacija u cirkularnu ekonomiju, države moraju da uvedu obavezan procenat reciklata u novom proizvodu, kao što je to uradila Evropska unija sa Direktivom o jednokratnoj plastici u kojoj je propisala obavezan procenat sirovine iz reciklaže u novoj PET ambalaži. U protivnom, privreda će ići linijom manjeg otpora i neće imati finanijski interes da pređe na pakovanja sa manje štetnim uticajem na životnu sredinu, a ambalaža će završavati na divljim i nesantiranim deponijama koje su u Srbiji najzastupljenije.

Ako želimo svet bez otpada prelazak na eko dizajn ne može zavisiti samo od razvijene svesti dizajnera i odgovornosti kompanija, već mora biti i obaveza propisana zakonom.

Pogledajte i diskusiju o eko dizajnu na ovogodišnjem Mikser festivalu