Draga Srbijo…

Draga Srbijo…

Kako bi izgledalo kada bi klima uputila (otvoreno) pismo našoj državi Srbiji? Da se ne muče oni sa manje izraženim literarnim sklonostima, potrudio se Stevan Vujasinović, a njegovo pismo Klime upućeno Srbiji objavljeno je na sajtu Koalicije 27, te ga prenosimo u celosti.

Draga Srbijo,

Ti i ja smo oduvek bile u vezi kakva se može samo poželeti. Ja sam bila iskreno voljena. Od dodola, do sitne kiše i vinograda zrelih, meni su naša deca oduvek pevala pesme. Ja sam, sa druge strane, tebi pružala sve što ti klima može pružiti – sva četiri različita godišnja doba, svako divno za sebe. Da moram da biram koje mi je bilo omiljeno, ne bih mogla izabrati. Sva su mi bila podjednako draga. Pružala sam ti jesen, zimu, proleće i leto, pružala sam ti kišu, sunce, vetar, sneg – sve u svoje vreme i umereno, da možeš da se razvijaš, svuda, i u selu i u gradu, i u niziji i u planini.

Međutim, kao i u mnogim dugogodišnjim vezama, odnosi se promene. Ti si se odala gorivima i postala zavisna od njih, posebno od fosilnih. Mene si počela uzimati zdravo za gotovo. Tvoj primer su sledila deca i sve vam je postalo važnije od mene. Prestali ste da mi pevate. Štaviše, počeli ste da me koristite isto kao zemlju i vodu – kao vašu služavku koja može i treba da iznese svo vaše smeće, u koju može i treba da stane sav otrov i dim vaše piromanske zavisnosti.

Ja sam se s vama, oko vas i iznad vas takvih kakvih ste, potpuno razbolela. Ko se ne bi razboleo od tolikih gasova i prašine, a pre svega od ugljen-dioksida, od pušenja tvojih dimnjaka. Koliko ste ga samo ispuštali, bez prestanka, svake godine sve više i više… Vi ste osećali zadovoljstvo od rasta koji vam je obezbedila vaša zavisnost. Ja sam se osećala prevarenom i zloupotrebljenom. Ne čudi što sam se razbolela pored vas takvih. Imam povišenu temperaturu, ali tebe i decu to nije briga.

Vi odavno već znate da meni nije dobro. Merite mi temperaturu već više od 100 godina. Vidite da imam povišenu temperaturu ali ste okretali glavu na drugu stranu, pre svega zato što sam vam ja i dalje obavljala sve poslove po kući, od spremanja hrane do iznošenja smeća. Kao i većina pušača, to jest zavisnika od fosilnih goriva, niste hteli da razmišljate o posledicama vaše zavisnosti, a i kad ste to činili – mislili ste „neće valjda baš mene da potrefe”.

Volela bih da možete da se vidite odozgo. Tužan je to prizor. Tražite stalno nova mesta na svom telu u koje ćete moći da se bodete vašim bagerima u potrazi za ugljem. Ugalj vam je loš, slabo gori, a bogat sumporom. Sve dublje moraš da se bodeš da bi do njega došla. Ložite se i brukate sve više, bezuspešno pokušavajući da u društvu sakrijete sve izraženije simptome vaše zavisnosti.

Kad si počela, bola si se tamo gde nema nikoga. Ali kako je vreme odmicalo, počela si čak i da teraš ljude iz njihovih sela da možeš da se bodeš rudnicima uglja na mestima na kojima su oni ranije živeli ili obrađivali zemlju.

Posle si počela da uzimaš novac od drugih ukućana, iz porodičnog budžeta, krišom, da bi platila gorivo na koje se ložiš, da bi finansirala svoju sve skuplju zavisnost. Subvencionišeš ga zajedničkim novcem, ali te troškove, za razliku od mog vetra i sunca, ne iskazuješ odvojeno na računima za struju, da ih svi vide. Kao da nije dosta što sva naša deca plaćaju za tvoju zavisnost od najprljavijeg od svih fosilnih goriva, nego još želiš i da omrznu mene, moje sunce, moj vetar.

Da ja mogu još da izdržim, ti se ni danas ne bi menjala. Ali ne mogu. Nauka ti govori odavno da ovako više ne može. Ti ne slušaš. Oh, kako je tužno slušati i gledati te kako prolaziš kroz sve tipične faze poricanja, misleći pritom da si nekako drugačija zavisnica od ostalih.

Sažaljevaš samu sebe. Pričaš kako te niko ne razume i da su fosilna goriva dobra za tebe, da nije sad pravo vreme da ostaviš pušenje. Ubeđuješ decu da si siromašna i da ne možeš da im priuštiš zdravu, čistu energiju. Kad ništa više nema smisla, paranoično izmišljaš nekakve neprijatelje, urote i zavere, svi su – navodno – protiv tebe, samo ti jadna sama moraš da purnjaš.

Upireš prstom svuda oko sebe, obećavajući da ćeš ostaviti pušenje i izlečiti se od svoje zavisnosti od fosilnih goriva tek kad se izleče svi ostali, a praviš se da ne vidiš da su se gotovo sve komšije upisale u program odvikavanja. Austrija je ugasila svoju poslednju elektranu na ugalj. Mađarska i Grčka su se već obavezale da će se skinuti sa uglja. Ostale naše komšije prave strategijeotkazuju nove termoelektrane ili oporezuju postojeće. Nikome se više ugalj ne isplati. Još se samo ti i komšinica, Bosna i Hercegovina, ložite na ugalj.

Nisu oni ništa pametniji od tebe. Samo su izračunali da im se više isplati da prebole fosilna goriva kao što je ugalj nego da stalno plaćaju doktore, lekove i da im deca umiru pre vremena zbog posledica ove zavisnosti.

A ti, mila moja Srbijo?

Tvrdiš kako tvoje navike nikoga ne pogađaju, a već 15 godina ne možeš ni muštiklu da staviš.

Kada ja više ne mogu da izdržim pa usled povišene temperature počne sve da mi ispada iz ruku, šta ti radiš? Umesto da ti 2014. godine maltene četvrtina zemlje pod poplavom, stradali, kao i prazan račun u banci kažu da je vreme da se dozoveš pameti, ti još zoveš goste u živu ranu, trijumfalno se hvališ ne da ćeš se lečiti od fosilnih goriva, nego da ćeš još više da purnjaš.

Tebi naprosto ne vredi govoriti, a meni je sve lošije. Počela sam zimi da ostavljam poklopac nad šerpom tvoje grejne sezone, ti se daviš u otrovima svojih goriva, ulaziš u svetske liste rekordera. Ali ne, nećeš ti da se menjaš, neće tebi niko naređivati nekakvu energetsku tranziciju. Kao neki šibicar, kriješ opet prave uzroke obećavajući nekakve subvencije za hibridna i vozila na električni pogon. A odakle ti električna energija i šta sve još sagorevaš? To ću ja da ti sakrijem opet, nadaš se. Još pozivaš druge da purnjaju kod tebe u kući.

Pa čak i danas, kad dođu bolesti, pandemije kao što je ovaj COVID-19, onda više stradaju oni kojima su organi za disanje već oslabljeni zagađenjem vazduha. A ti, šta ti radiš? Umesto da se konačno posvetiš ozdravljenju, ti još zadužuješ – celu porodicu, i to kod dilera pribora za spaljivanje, kako bi nastavila loženje i pušenje. Ne opterećuješ se mnogo ni kućnim redom, dozvolama, zaštitom vazduha, transparentnošću, nego usred ove krize još planiraš potpuno nove lule i pušnice.

Ja znam da ćeš se ljutiti zbog svega što sam ti napisala. Možda ti to i ne razumeš, ali ja sam morala sve da stavim na papir jer tebi više ne vredi govoriti. Niko ko te iskreno voli ne želi više da te gleda tako bolesnu, siromašnu i prljavu – samo ti tvoji dileri. Preduslov za izlečenje svake bolesti zavisnosti jeste da prvo sama sebi priznaš da si zavisnica. Ako napraviš taj prvi korak, shvatićeš koliko ljudi jedva čeka da ti pomogne u izlečenju, shvatićeš da ti fosilna goriva nisu ni potrebna, shvatićeš koliko energije imaš kad si zdrava. O parama da i ne govorimo.

Voli te tvoja,

Klima