Na ličnu inicijativu, u svojstvu aktiviste, prvi put pišem za portal, koji je uz to, poslovni portal. Sa aktivizmom sam u čvrstoj vezi, što ne bih mogla reći i za biznis. Radim u privrednom društvu koje se bavi upravljanjem ambalažnim otpadom, dok se ekološkim aktivizmom bavim isključivo kao odgovoran građanin, intenzivno razmišljajući o budućnosti podmlatka i delujući svakodnevno. Tome učim i svoje tri kćerke, a učešće i podršku svoje jače polovine imam u izobilju.
Moja porodica uistinu jeste porodica sa ekološkim navikama. Tako nas predstavljaju kada se priča o onome što ‘’radimo’’ kada ‘’ne radimo’’. Naše slobodno vreme posvećeno je borbi za podizanje svesti o značaju zaštite životne sredine, aktivno i pasivno, što bi značilo da je naše ‘’slobodno’’ vreme ispunjeno intenzivnim razmišljanjem o unapređenju kvaliteta života gde god da se denemo.
Neki nas znaju jer moraju, neki su hteli da nas upoznaju, a većina nas vidi preko društvenih mreža kao porodicu koja nešto aktivno radi, svakodnevno.
To kako mi živimo, neuobičajeno je danas u Srbiji. Verovatno još porodica čini isto, ali se ne oglašava na društvenim mrežama, a trebalo bi, da nas neko pita.
Mada, morala bih da istaknem sledeću činjenicu: izuzetno smo cenili svoju privatnost do skoro, a onda smo shvatili da se ništa neće promeniti pozitivno u našoj lokalnoj zajednici, ukoliko ne pokrenemo neki vid inicijative. Ta inicijativa promoviše zaštitu javnog zdravlja i životne sredine; porodične akcije čišćenja gde god da se nađemo, smanjenje otpada, ponovnu upotrebu i prenamenu, reciklažu u našem domu i sve u svemu, oplemenjivanje života kroz prirodu i njena bogatstva. Hodamo po Zemlji, sa puno ljubavi, dostojanstva i odgovornosti. Kao nekada, kada nije bilo izobilja instant proizvoda i usluga, sa sredstvima koja su raspoloživa. Racionalno i skromno. Blizu reke i šume, poštujući zakone prirode i živeći u skladu sa njom.
Ali, živimo u vremenu digitala. Masa aktivnih korisnika u okidanju fotografija i snimanju videa objavljuje pozitivne sadržaje i bljuvotine, ratuje na mrežama, postuje, šeruje, lajkuje i komentariše. A koliko ljudi uradi nešto konkretno u realnosti, danas?
Svi znamo šta je selfi. Ta popularna pojava vremenom je evoluirala, i tako nakon fokusa na napućenim usanama, dekolteu i besprekorno našminkanom licu prelazimo na blažu varijantu i kao plus, za pozadinu dobijamo planinu, reku, jezero, more. A onda se, na našu sreću, pojavljuje izazov koji sa sobom nosi određenu dozu odgovornosti i ozbiljnosti, a nazvan je #trashchallenge, gde je, realno glupo, da se nafrakate, pa da sa napućenim usnama i dubokim dekolteom izađete da čistite smeće. Poenta je biti prirodan u ambijentu koji ste sopstvenim rukama počistili, jel? Svakako, jako pozitivan napredak. Ako ništa, bar imamo vizuelni efekat koji nam omogućava internet.
Taj grandiozni upliv smećarskog izazova u Srbiju započet je mnogo pre popularnog #trashchallange- a. Bilo nas je i pre koji smo skupljali smeće po prirodi i radili primarnu selekciju otpada, sa sve sitnom dečicom, ali nismo mislili da je važno stavljati to na društvene mreže. A onda dolazi trenutak kada shvatamo da školsko dvorište (one škole koju će naša deca pohađati) liči na divlju deponiju, bukvalno.
E tu smo se zapitali, šta mi kog đavola radimo ovde i da li zaista mislimo da je potrebno da gledamo samo sebe i svoje dvorište, ili bi ipak bilo zgodno da malo prodrmamo komšiluk i društvene mreže, pa da napravimo akciju čišćenja kako bismo im pokazali da, ako porodica sa troje male dece može da se sagne i pokupi smeće, zašto to ne bi mogao i bilo ko drugi, ko može da se sagne?!
I stvarno, sav onaj trud odvajanja otpada kod kuće i iz prirode i objašnjavanja matorcima, jer deca već znaju:
‘’ To je plastična boca, zove se PET ambalaža, ima reciklažni simbol sa brojem 1. E, njoj samo skineš čep i fiksni deo čepa, odvojiš etiketu, zgužvaš i baciš u džak za reciklažu. Samo to, ništa drugo!!’’,
pretočismo u akciju čišćenja priobalja Save u našem selu, na Svetski dan čišćenja 2018 godine. Tog dana, oko 50 duša: nastavnici i učenici iz škole Sv. Sava (škola za decu sa posebnim potrebama), upravnica vrtića sa osobljem, sportska društva i nekolicina građana ( uglavnom porodice sa decom i par komšija koji nas vole, jer smo slatki), čistili su priobalje reke Save u centru naselja i pokupili preko 400 kg otpada koji je na licu mesta selektovan i poslat na reciklažu u firmu koja posluje u našoj lokalnoj zajednici, a sav novac od reciklabilnog materijala doniran je školi Sveti Sava.
Možda ste primetili da neko bitan fali? Da. Osnovna škola. Ta ista škola čije dvorište liči na deponiju i koja nas je poterala da se iz revolta pokrenemo, nije nas udostojila ni odgovora na zvaničan dopis koji smo joj uputili, sa željom da se pokaže primer u našem selu. Moram priznati da se u njihovo ime sramim.
Spontanim koracima, nakon zimskog sna, kreće ekspanzija #trashchallenge- a u Srbiji zahvaljujući kampanji Trash Izazov Srbija koji pokreću Trash Hero Beograd i Ekostar Pak. I Srbija počinje da čisti. Čiste pojedinci, komšije, udruženja, škole, fakulteti, firme, pa čak i EU delegacija sa gradonačelniko Beograda i sa ministrom zaštite životne sredine. Neverovatan napredak, dabome. Selfiji pucaju na sve strane, kupe se PET boce sa Savskog nasipa i ori se: ‘’ Bravo! Bravo!’’ A osnovna škola u našem selu uvodi čišćenje dvorišta jednom nedeljno da zavara trag.
Vreme koje protiče čini da reku Savu ne vidimo više od:
– smeća koje pluta po njoj, jer država nema rešeno pitanje, za početak, primarne selekcije;
– splavova koji su zauzeli potez od Ušća do Dubokog i nizom uzvodno.
Pogled ka horizontu puca na nelegalno izgrađene kuće od betona i armature na jedinom beogradskom vodoizvorištu. Svaka ta vikendica, splav, sportski centar, restoran, kafana, udžerica, poseduje fekalnu cev ili septičku jamu kojom se skrnavi naša reka i to isto vodoizvorište, sa kojeg bi 2 miliona i kusur duša, trebalo da piju zdravu vodu, koju smo nekad imali. Više je nemamo, da se zna.
I tako, dok mi upinjemo svim snagama da se nešto promeni, i svakodnevno dajemo svoj maksimum, sa one strane gde bi trebalo da se desi promena, dobijamo samo poluinformacije, polurešenja, poluvreme.
Nastaviće se…
Marija Crna,
Walking by the Earth
