Zemlja zatrpana otrovnim materijama

Zemlja zatrpana otrovnim materijama

Pored 300.000 tona istorijskog otpada, čiji je tretman u nadležnosti države, po procenama centra za cirkularnu ekonomiju Privredne komore Srbije, svake godine se proizvodi još 80.000 tona, a projekcije su, prema stopi industrijskog rasta, da će do 2025. godine ta brojka dostići 200.000 tona. I to nije sve. „Između 2011. i 2019. godine nestalo je 370.000 tona toksičnog otpada. I niko ne može reći kuda je otišao“, kaže Kristina Cvejanov, ekspertkinja za upravljanje otpadom.

„Bojim se da će se ovde dogoditi mali Bejrut“, uzdiše Dejan Zlatković sedeći sa komšijama na klupi kod Ćele kule u Nišu, piše Vreme. Ovaj pedesetogodišnji trgovac i odbojkaš živi u naselju Trošarina, u neposrednoj blizini Elektronske industrije (EI), nekadašnjeg giganta jugoslovenske elektronike, godinama u stečaju.

„Posle NATO bombardovanja i pada Slobodana Miloševića, sve je stalo, ali hemikalije koje su decenijama korišćene u različitim proizvodnim linijama niko nije očistio iako je likvidator imao tu zakonsku obavezu“, podseća Radiša Spasić, hemičar koji je dugo radio u EI.

Nakon dvadeset godina korov je osvojio opustošenih 66 hektara prostranstva, otvorenih „na izvol’te“, a razne opasne materije su na svakom koraku. Ispred jednog skladišta u raspadu i urušenog krova ređaju se zarđali burići i boce, izliva beli prah iz džakova i kanta. Još uvek se naziru piktogrami opasnosti kao što su lobanja, ukrštene kosti i plamen.

„Svake sekunde ovo može da iscuri jer niko nije kontrolisao ventile od 1999, a fosfan koji je u nekim od burića, u dodiru sa vazduhom postaje samozapaljiv eksplozivan gas…“, očajno objašnjava Radiša Spasić.

Od 2000. on se bezuspešno bori da odgovorna lica, Vlada i Grad Niš deluju, popišu i premeste opasan otpad, uskladište ga na obezbeđenoj lokaciji ali i očiste zemljište, pogotovu što sve ide prema naselju Brzi brod, Nišavi i reni bunarima, jer je visinska razlika 5-6 metara.

„Ima i 16 bazena, a svaki od njih je od 20 kubnih metar zapremine kancerogenog kadmijuma“, pokazuje Spasić.

Nekoliko stotina metara dalje, u ruševini od hale kaže: „Ovde je bio trafo sa otrovnim piralenom, koji je protivzakonito prodao jedan od stečajnih upravnika, kao staro gvožđe“.

U istom objektu, uz preskakanje gomile smeća, nailazi se na postrojenja za azot, vodonik i dejonizovanu vodu. „Ako neko odšrafi preostale kanistere, sve će da eksplodira jer je vodonik ‘praskavi gas’“, upozorava Radiša.

ISTORIJSKI OTPAD

Ovakvih prostora nalik zoni sumraka, gde se gomila takozvani „istorijski otpad“, ima na desetine u Srbiji. Star je i po više decenija, nepropisno uskladišten u industrijskim postrojenjima bivše Jugoslavije, sada privatizovanih, u restruktuiranju ili u stečaju; čeka se da država ispuni svoje obaveze i izgradi kapacitete za odlaganje i tretman. Procenjuje se da takvog opasnog otpada ima više od 300.000 tona. Podsetimo – materija se smatra opasnom kada po svom poreklu, sastavu ili koncentraciji može prouzrokovati opasnost po životnu sredinu i zdravlje ljudi i ima najmanje jednu od opasnih karakteristika, kao što je, na primer, eksplozivnost, zapaljivost, infektivnost, sklonost da u kontaktu sa vazduhom oslobađa zapaljive gasove ili u kontaktu sa vodom otrovne supstance. U većini slučajeva, rešavanje pitanja opasnog otpada nije ušlo u obavezu novih investitora tokom privatizacije, već je država preuzela na sebe da to reši.

Prema izveštaju Agencije za zaštitu životne sredine (SEPA) objavljenom 2018, oko 700 lokacija na teritoriji Republike Srbije je potencijalno kontaminirano: 41 je u procesu sanacije, a delimično su obavljene na 52 lokacije. Izveštaj, sačinjen uz podršku Agencije Ujedinjenih nacija za zaštitu životne sredine (UNEP) i Svetskog fonda za životnu sredinu (GEF) pod naslovom „Ka dekontaminaciji zemljišta“, navodi da su od 32 prioritetne lokacije, svega 5 parcijalno dekontaminirane. Parcijalnu dekontaminaciju sproveli su 2003. godine UNEP i GEF na ekološkim „žarištima“ nastalim nakon bombardovanja 1999. godine u Pančevu, Kragujevcu, Novom Sadu i Boru.

U Pančevu je opasan otpad Rafinerije, Petrohemije i Azotare trebalo da bude bezbedno uskladišten, ali samo privremeno – nije transportovan za tretman niti je urađena kompletna remedijacija zemljišta. Tako 16 tona žive i više od 62 tone njenog mulja čeka i dalje da se premesti na trajnu lokaciju, a takvih ima svega četiri u Evropi, u rudnicima soli.

Retke su lokacije na kojima je država finansirala otklanjanje opasnog otpada. Jedna od njih je „Zastavina“, kada je kupio Fiat 2010. godine, gde je obezbeđen transport radi tretmana u inostranstvo i remedijacija zemljišta kontaminiranog polihlorovanim bifenilima (PCB), a druga lokacija je ona fabrike „Zorka“ u Šapcu zahvaljujući inicijativi Grada i sredstvima iz Republike nakon poplava 2014. Takođe, „Zorka“ je jedna od malobrojnih privatizovanih kompanija čiji je novi vlasnik, Eliksir grupa, očistio i izvezao preostale deponije piritne izgoretine, kao što je to uradio kada je kupio IHP „Prahovo“ 2012. godine.

„Jedva 2.000 tone istorijskog opasnog otpada je očišćeno i izvezeno od 2000. godine, što je koštalo dva miliona evra“, priznao je oktobra 2019. godine Filip Abramović, načelnik Odeljenja za upravljanje otpadom Ministarstva za zaštitu životne sredine (MZŽS).

Od onda preovladava politika ćutanja. MZŽS se za poslednjih godinu dana nijednom nije odazvalo molbama redakcije za razgovor. Izveštaj sačinjen nakon poplava 2014. o posledicama po pitanju opasnog otpada u 91 preduzeću u restruktruiranju i stečaju nije dostupan javnosti. Jedno od takvih je „Viskoza“ kod Loznice. Skoro svih 65 hektara fabrike bili su poplavljeni, jedan deo 2010. a drugi 2014. Ne postoje zvanične informacije šta se sve izlilo i šta je učinjeno od onda radi sanacije, ali Prostorni plan kontaminiranih lokacija iz 2017. Pominje stotine zaostalih kubika zapaljivog ugljendisulfida (CS₂) i drugi opasan otpad.

foto: m. jankovićOČERUPANO DO GOLIH ZIDOVA: „Viskoza“, Loznica

KRAJNJE OZBILJAN PROBLEM

Bivši industrijski gigant danas je avetinja. Lopovi su očerupali sve što su stigli, od bakra i ostalih sekundarnih sirovina, do krovova, ventila, zbog čega je iscureo amonijak, rezervoara u kojima je bilo otpadnog crnog luga, mazuta, furfurala… Bilo je i nekoliko požara. Preostale dimnjake, metalne i betonske svodove skeletona osvojilo je divlje rastinje i gomile smeća koje bacaju šetači i amateri paint-ball-a. Dok se čeka na dekontaminaciju i privatizaciju, jedan od zidova podseća na davne dane kada je fabrika zapošljavala oko 15.000 radnika sa jedva vidljivim natpisom „Živeo drug Tito“.

Međutim, sem u slučaju „Zastave“, „Zorke“ i „Prahova“, privatizacija retko rešava pitanje opasnog otpada. Država nije primorala Gazprom da ga tretira kada je kupio Rafineriju u Pančevu, niti kineski HBIS kada je postao vlasnik Železare u Smederevu ili Ziđin kada je preuzeo RTB Bor. Naprotiv, izglasan je lex specialis koji oslobađa HBIS da poštuje Zakon o upravljanju opasnim otpadom, usvojen 2009. tako da svakog dana kamioni neprestano iznose šljaku iz Železare i gomilaju je na 50 ha zemljišta nepredviđenog za takvo korišćenje. Više od dva miliona tona šljake tu se prebira i gvožđe prodaje za 18 dinara po kilogramu u građevinske svrhe. „Imamo razloge da smatramo da šljaka sadrži opasne materije koje mogu da se infiltriraju u zemljište jer nije zaštićeno. A dodatan problem je što se deponija nalazi na par stotina metara od Dunava, međunarodnog toka, što nas dovodi u rizik da nas jednog dana tuži jedna od članica Dunavske komisije“, tvrdi Nikola Krstić iz Smederevskog ekološkog pokreta Tvrđava.

Pored 300.000 tona „istorijskog otpada“, čiji je tretman u nadležnosti države, po procenama Centra za cirkularnu ekonomiju Privredne komore Srbije (PKS), svake godine se proizvodi još 80.000 tona, a projekcije su prema stopi industrijskog rasta da će do 2025. godine ta brojka dostići 200.000 tona.

„S tim da su podaci paušalni jer SEPA objavljuje samo onaj opasan otpad koji joj kompanije prijave i ne slažu se sa istim Zavoda za statistiku, niti sa Evropskom agencijom za zaštitu životne sredine, a najgore je što dobar deo opasnog otpada završi u komunalnim ili divljim deponijama“, podvlači Hristina Čarapina.

„Ovo je vrlo ozbiljan problem“, insistira Kristina Cvejanov, ekspertkinja za upravljanje otpadom: „Između 2011. i 2019. nestalo je 370.000 tona toksičnog otpada. I niko ne može reći kuda je otišao.“

Iako u Srbiji postoji nekoliko postrojenja za preradu opasnog otpada, to se zapravo odnosi samo na mali deo takozvanih posebnih tokova otpada: baterije i karoserije, otpadna ulja i određene električne i elektronske komponente. Deo čvrstog otpada, kao što su gume i mulj, što predstavlja četvrtinu godišnje generisane količine, koristi se kao gorivo u tri cementare u zemlji. Za sve ostalo nema prostora za trajno odlaganje, niti postrojenja za tretman i insineraciju uprkos tome što je još 1999, nakon ratifikacije Bazelske konvencije o prekograničnom kretanju opasnih otpada i njihovom odlaganju, država preuzela obavezu da će izgraditi kapacitete bar za odlaganje.

Pokušaja je bilo. Nacionalna Strategija za upravljanje otpadom 2003–2008. predvidela je deponiju opasnog otpada sa zaštitnim koritima, centar za fizičko-hemijski tretman otpada i insinerator za spaljivanje. Čak je obezbeđeno 15 miliona evra iz Evropske agencije za rekonstrukciju, ali nije postignut dogovor oko izbora lokacije. Sledeće strategije su isto predviđale, samo su pomerale rokove.

„Bila su ukupno tri pokušaja, ali od projekata se odustalo, svaki put zbog protivljenja lokalnih vlasti i stanovnika“, objasnio je Filip Abramović. Strategija za period 2020–2025. još uvek nije usvojena, kao što nije ni Strategija za održivi razvoj, koja nije dostupna javnosti. U proceni o trenutnom stanju konstatuje se da je stanje gotovo isto kao i 2003. i da je investiciona potreba procenjena na 33 miliona evra godišnje, što je približno proceni Fiskalnog saveta, koji smatra da je ukupno potrebno 1,5 milijardi evra kako bi se upravljanje otpadom uskladilo sa evropskim standardima i očistio istorijski otpad. Po našim informacijama, maja ove godine raspisan je konkurs i „Eliksir“ je dobio prvi lot od 10 miliona evra za čišćenje nekoliko firmi u stečaju i izvoz u inostranstvo, od ukupno predviđenog budžeta od 88 miliona evra, što je daleko od potreba.

„Analize ukazuju da 62 odsto privremenih skladišta opasnog otpada ne zadovoljava propisane uslove, a da se samo pet odsto opasnog otpada privremeno skladišti na propisan način“, tvrdi Anđelka Mihajlov, profesor i ekspert UN i EU u oblasti održivog razvoja i životne sredine, inače ministar za zaštitu prirodnih bogatstava i životne sredine od 2002. do 2004.

KAKO DALJE

Jedina mogućnost za konačno zbrinjavanje otpada je izvoz u ovlašćena i registrovana postrojenja u zemlje koje imaju insineratore i postrojenja za fizičko-hemijski tretman opasnog otpada. Prema dostupnim podacima, u 2016. izvezeno je u inostranstvo 16.700 tona, odnosno svega petina ukupnog proizvedenog toksičnog otpada u Srbiji. Kada je insineracija u pitanju, uglavnom su destinacije Beč, Švajcarska, Nemačka i Francuska gde se opasan otpad pretvara u energiju. U zavisnosti od opasnosti proizvoda, troškovi variraju od 1.000 do 3.000 evra za tonu toksičnog otpada. To je visoka cena koja ograničava konkurentnost privrede, a prema procenama PKS, tretman opasnog otpada bio bi tri puta manjeg iznosa kada bi se izgradila strateška postrojenja za upravljanje otpadom u zemlji.

„Od 1.200 tona ambalažnog otpada pesticida, sakupi se 500 tona, a od 5.000 tona ambalaže toksičnih ulja, sakupi se svega 50 tona,“ priznaje Aleksandar Šošević, na čelu Envipack-a, operatera za sakupljanje i zbrinjavanje otpadne ambalaže pesticida. „Ostalo završi u najboljem slučaju na opštinskim komunalnim deponijama, a najčešće u prirodi, sa svim rizicima koje to predstavlja za zdravlje: rak, slabljenje nervnog i imunološkog sistema, hormonska neravnoteža, alergije itd. Velike kompanije su dobro organizovane mada imaju probleme zbog ograničenog dozvoljenog vremena deponovanja od godinu dana, ali većina malih firmi ne poštuje zakon, a nadzor vrši svega 10 do 15 republičkih inspektora…“

„Dodatan problem je što Srbija uskoro neće imati kuda da izvozi svoj opasan otpad, jer ga EU više neće zbrinjavati, čak i po visokoj ceni, jer su kapaciteti EU ograničeni, a Kina je smanjila uvoz,“ upozorava Šošević.

„Pored spalionica, kojih je potrebno najmanje četiri, država treba da izgradi i sigurne depoe i produži period legalnog skladištenja na tri godine,“ preporučuje Siniša Mitrović, savetnik Centra za cirkularnu ekonomiju PKS.

Poslednjih meseci situacija se dodatno pogoršala gomilanjem opasnog otpada jer je MZŽS naglo povuklo licence glavnim operaterima koji ga izvoze i koji su do sada uživali reputaciju da su među retko profesionalnim kao što je Miteko (a ima ih više od 1.500 koji imaju dozvole). Izneto obrazloženje je da su skladištili više otpada nego što je dozvoljeno ili prekoračili zakonske rokove. Da li je u pitanju manjak kapaciteta da se shvati da je država ta koja je na potezu, jer je otpada jednostavno previše a sve teži izvoz, ili se radi o stvaranju prostora za „novog igrača“ u ovom sektoru ekonomije?

„Opasan otpad već predstavlja 50 miliona evra koji se godišnje zarađuju, a biće mnogo više novca u igri sa jednom ili više spalionica,“ podvlači profesor Aleksandar Jovović, koji predaje inženjerstvo zaštite životne sredine na Mašinskom fakultetu u Beogradu.

Uprkos svemu, predstavnici EU u Beogradu žele da veruju kako će doći do „većeg nivoa svesti od strane vlasti“ po pitanju upravljanja opasnim otpadom i „da će država ispuniti svoje obaveze i izgraditi infrastrukture zacrtane još 2003.“ Međutim, tekst „Pregovaračke pozicije za Poglavlje 27: životna sredina i klimatske promene“ usvojene januara 2020, poverljiv je, te se ne zna u kojim rokovima, sa kojim sredstvima i kadrovima će to biti realizovano.

Na urgentnost svakako podsećaju brojni ekološki pokreti u Srbiji. Jedan od 13 zahteva organizacija koje su okupile više od 10.000 ljudi pod nazivom „Ekološki ustanak“ 10. aprila ove godine, upravo je sadržao „odgovorno upravljanje otpadom“. Međutim, za Aleksandra Vučića, predsednika Srbije i SNS-a, nije momenat za diskusiju o bilo kojoj temi koja se odnosi na ekologiju jer je za njega krenuo „novi džihad – džihad zelene agende“, kako je ocenio 6. jula ove godine odgovarajući na pitanje o zelenim pokretima koji deluju u Srbiji.

izvor: Vreme